Samoterapija – je l’ to moguće?

Mnogi potencijalni klijenti razmišljaju o mogućnosti da budu sami sebi psihoterapeut, a mnogi i pokušavaju, kako znaju i umeju, ili uz pomoć literature tipa „uradi sam“. Pokušavaju to i laici, ali je to radio i Sigmund Frojd i drugi poznati autori iz ove oblasti. To znači da je izazov veliki. Uopšte, ljudi vole da budu sam svoj majstor, što zbog radoznalosti, što zbog organizacione jednostavnosti, što zbog uštede novca. Još jedan razlog je u igri: pitanje poverenje u drugo ljudsko biće. Osoba može, svesno ili nesvesno, da ima ovakve misli: „Kako da svoju najdublju intimu i najsuptilnija osećanja podelim sa nekom nepoznatom osobom, pa makar ona imala sto diploma i licenci? Kako da se toliko mnogo oslonim na nepoznatu osobu, da uđem u jedan intenzivni odnos sa nekim koga do sada nisam poznavao/la? Rizikujem da na kraju budem duboko emotivno uznemiren/a, u oba slučaja: i ako se razočaram, i ako dobijem pomoć koja me spašava. Jer šta je zapravo teže: biti još jednom jako povređen ili biti konačno spašen nečijom zaslugom? Zar mi odnosi sa drugim ljudima već nisu pokazali u šta mogu da se pretvore? Zašto bih uopšte sebe izlagala/o tolikom riziku, kada mogu pokušati sam/a sebe da izlečim, ili bar da sebi pomognem i olakšam svoje patnje?“Tačno je da ponekad ljudi mogu neke stvari da urade sami, iako za to postoje stručnjaci kojima je to posao. Istina je da neke uvide možemo napraviti sami, da neka bolna osećanja možemo doživeti u samoći svoje sobe, i stvarno se dešava da uspemo sami da promenimo neka svoja ponašanja i donesemo dobre životne odluke. Tačno je i da se seksualni vrhunac može postići i masturbacijom, bez partnera.Međutim, sistematska psihoterapija, čiji su ciljevi veći, dublji i trajniji, nije moguća u odnosu ja-ja. Ljudsko biće je suštinski socijalno biće, ono je presudno oslonjeno na drugog, kako za fizičko preživljavanje (beba je vitalno zavisna od roditelja), tako i za emotivni razvoj, koji se ostvaruje kroz razmenu empatije i poverenja u drugu osobu. Ono što nas suštinski razlikuje od mnogih životinja to je sposobnost za empatiju, saosećanje sa drugim bićima i njihovim potrebama.Na taj način, strah od terapeuta je sastavni deo problema koji osoba ima, jer se bazira na negativnom iskustvu sa drugim ljudima u dotadašnjem životu klijenta. Mi se i nađemo u situaciji da nam treba pomoć drugog, upravo zato što su naši odnosi sa primarnim osobama u životu bili oštećeni. Preuzeti rizik i potražiti terapeuta tako postaje prvi znak potencijala za ozdravljenje. To je prvi korak, ali presudan i on ukazuje da osoba ima u sebi dovoljno zdravlja da bi mogla da, u saradnji sa drugom osobom, reši svoj problem. Zato se nama (psihološkim pomagačima) retko ili nikada ne javljaju osobe koje su potpuno izgubile poverenje u duboki odnos poverenja sa drugom osobom. Ukoliko, sa pak jave, one brzo napuštaju tretman, jer nesveno osećaju da terapijski odnos neumitno vodi ka uspostavljanju dubokog odnosa sa drugom osobom, za koji oni nisu spremni.Sve ovo podrazumeva da terapeut bude stvarno kompetentan da ume da sluša tuđi bol, da ume da opravda poverenje koje mu klijent ukazuje, da ume da razrešava zastoje zajedno sa klijentom i da bude dovoljno emotivno stavilna figura na koju klijent može da se osloni kopajući po svom životu za uzrocima svoje patnje. I, na neki način, klijenti su u pravu kada ne veruju nekome 100% samo zato što ima ispunjen formalne uslove za bavljenje psihološkom pomoći. Oni žele da se lično uvere da mogu svom terapeutu da veruju. Jedino pod tim uslovima, psihoterapijski rad sa terapeutom, dobija onaj smisao, značaj i moć, koji samoterapija nema.  www.emocentar.com