Komentari

ALEKSANDAR: 

“Gospodin Marjan je jedna od retkih osoba koja me je saslušala na zaista autentičan topao ljudski način,koja je dotakla moju dušu bez ikakvih zlih namera, strpljiivo,iskreno,saosećajno zapravo kao niko do tada. Bio sam njegov klijent kao student oko godinu dana krajem devedesetih i to je bila moja velika privilegija i čast.Probudio je u meni nadu i veru u sebe i u druge. I mada još uvek nisam sve do kraja rešio u sebi, iskustvo susreta sa tim istinskim predstavnikom ljudskog roda je ostavilo neizbrisiv trag u meni. Promena je vremenom bila tolika da je to i okolina primetila, sa pozitivnim iznenadjenjem. Najsrdačnije preporučujem Marjana za bilo koji oblik psihološke profesionalne saradnje.

Aleksandar Mitrovic
Psychologist at Cambridge College: Aleksandar, bivši klijent i psiholog
December 6, 2016.”

SRĐAN (22): PROMENE U SVAKODNEVNOM PONAŠANJU KAO REZULTAT TERAPIJE

Velika promena koja se desila u poslednje vreme je da sam ljudima na pravi način rekao šta želim i mislim, hoću reći izrazio sam sebe na pravi način i time rešio unutrašnje konflikte sa samim sobom, i sa njima. Još jedna nova stvar za mene je da sam terapiju počeo da doživljavam na jedan sasvim novi, napredniji način.

Imam osećaj da su mi se otvorili neki novi vidici i pristupi mojim osećanjima i sećanjima. Stalni osećaj koji me prati je da imam još bolji pristup svojoj duši i telu. Taman kad pomislim da je moj napredak dostigao maksimum, ja se pomerim korak napred.

&&&

Poštovanje, nastavljam da pišem u vezi svojih promena kroz terapiju. Počeo bih od toga da u poslednje vreme uživam u svakom segmentu života. Uživam na poslu, neobaveznim situacijama i čak posle veoma napornog dana što je za mene zadivljujuće. Mogu da kažem da sam postao euforičan oko nekih skroz uobičajnih stvari. Sutra su mi iskrsle neke neplanirane obaveze, a ja se radujem tome, jer vidim šansu za jos jedan korak napred u životu.

Osećam da mogu mnogo brže i lakše da naučim i pokupim određene informacije, bez nekog preteranog opterećenja, što mi izuzetno znači zato što uštedim mnogo energije koje preusmeravam za ostale stvari.

Ako mi se desi na primer neka neplanirana nelagodnost, kao što je prosipanje kafe ili neke određene štete koju nisam mogao da isplaniram, sada uopšte ne može da me iznervira ili bilo kako uznemiri, a do nedavno je tako nešto znalo da me prilično iznervira.

U poslednje vreme su mi i odnosi sa roditeljima potpuno promenjeni na pozitivnu stranu. Sada u razgovorima sa njima ne vidim neku njihovu skrivenu nameru, već neki njihov zahtev ili sugestiju doživljavam na totalno drugačiji, pozitivan nacin. Hoću reći mogu da osetim njihovu ljubav.

Do nedavno nisam voleo da provodim vreme u svojoj kući, a sada mogu reći da najlepše vreme provodim kod kuće i to radeći neke uobičajne stvari. Mogu da osetim sreću u malim stvarima, a to je ono što mi najviše znači.

&&&

Krenuo bih od toga da sam dobio pozivnicu od direktorke iz vrtića za priredbu koja će uslediti. Nedavno, ja bih se prestravio da dođem na jedan takav skup, iz razloga što je mnogo nepoznatih ljudi i mnogo mogućih nepoznatih situacija. Ovaj put, osećao sam se zadovoljno što sam dobio pozivnicu za jedan takav događaj.

Jednim slučajem sam trebao da uplatim pare u banci na nečiji račun. Nedavno ja bih se prilično uznemirio zbog toga pošto su mi i banka i postupak nepoznati. Ovaj put sam bez nekih većih problema otišao i uplatio, a da nisam čak ni razmišljao previše o tome. Jednostavno sam ušao u banku video kako to ide i prosto završio posao.

Često se dešava da me majka iznenadno angažuje da držim njen čas fizičkog. Za razliku od nekada sada bez ikakvih problema mogu da odjednom dođem i da držim čas deci sa kojom nisam radio pre i da se ne osećam uznemireno, štavise ne doživljavam da mi je to nepoznato.

Dok prolazim kroz svoj sportski klub i srećem roditelje dece sa kojima se pozdravljam u prolazu sada me to ne uznemirava i ne budi strah, već mi je drago kada vidim nekoga ko mi budi određene simpatije.

U poslednje vreme uopšte ne razmišljam o prijemnom, a nedavno bih bio pod ogromnim pritiskom šta će se sve tamo dešavati i da li ću sve uraditi kako treba. Postoji i lekarska provera za upis i test sposobnosti koji ću raditi, a ja sada uopšte ne razmišljam o tome, a nekada sam se prilično plašio pomisli na lekara i na psihološki test.

Nedavno je padala kiša što je ranije znalo prilično da me uznemiri i da mi pokvari raspoloženje pogotovu kada ja očekujem lepo vreme. Ovaj put sam i po lošem vremenu otišao u grad i nisam sam se loše osećao zbog vremena, već sam prihvatio da se klima menja i nastavio svoj provod u gradu, štaviše kada sam došao u grad nisam više ni razmišljao o kiši već sam uživao u razgovoru sa drugom.

Kada sam već kod druga, mogu da kažem da mi je do pre samo neke seanse smetalo to kada me previše često zove da se viđamo i čujemo telefonom. U poslednjih, na primer dve nedelje uopšte mi ne smeta kada me zove već i ja njega češće zovem i uživam u njegovom društvu. Sada smo se dogovorili da idemo zajedno na jezero na jedan turnir, a ja uopšte ne razmišljam da će mi njegovo svakodnevno prisustvo smetati, već sam na turnir odlučio da idem baš zato što on ide.

Sportske aktivnosti više ne doživljavam kao pretnju, jer sada osećam da mogu da ih koristim kako ja želim i da rade na dobrobit mog zadovoljstva.

Što se tiče opsesivnog proveravanja, to se dešava dosta ređe a i kada se desi ne opterećuje me i ne podiže mi tenziju, već preko toga pređem sa dosta manje osvrtanja sa saznanjem da će i to proći.

Dok pišem ovaj tekst, ne osvrćem se kako sam ga napisao i da li mi je nešto pomaklo, dok sam nedavno znao nebrojeno puta da proveravam i da se opterećujem sa rezultatom povećane tenzije.

Vraćena sposobnost za odmor (o promenama koje su nastale u poslednjih par seansi): Nedavno sam bio na izletu gde sam se odmorio kad nikad pre. Uživao sam u mnogim neobaveznim stvarima. Nedavno ja bih se sa takvog letovanja vratio još umorniji, nervozniji i razdražljiviji misleći da sam trebao nešto pametnije da radim. Veoma sam srećan što sam stekao sposobnost da zaista odmorim svoju dušu i telo.

Inače u poslednje vreme više uživam u slobodnom vremenu i imam osećaj da lepe trenutke mogu zaista da osetim i da uživam u njima, dok sam nekada samo prelazio preko njih živeći u budućnosti i očekujući da će doći bolja vremena. Sada mogu da prepoznam lepe trenutke i da zaista uživam u njima, dok sam nekada život živeo po nekom automatizmu bez sposobnosti da prepoznam poseban trenutak i da se osećam ispunjeno zbog njega.

Ranije sam imao osećaj da me podsvesno muče neke stvari koje ni sam nisam mogao da objasnim. Sada po prvi put imam osećaj da se osećam slobodno i da sam zaista živ. Svestan sam da ono ranije što sam živeo nije bio život.

&&&

ISPOVEST ANONIMNOG KLIJENTA

MOJI DOŽIVLJAJI EMOCIONALNOG METODA, PSIHOLOŠKOG PRISTUPA USMERENOG NA OSEĆANJA

Danas postojim, živim dišem. Nije još gotovo. Velika planina bola se polako topi. Idem do kraja, hoću da častim sebe. Mnogo sam patio red je malo da uživam.

Počeo sam sa tretmanom pre dve godine, recimo da sam do sada bio na nekih 60 individualnih seansi, po sat vremena. Pre toga bio sam četiri puta na razgovorima kod psihologa. Bio sam očajan. Moji simptomi i osećanja su bili užasni. Osećao sam se potpuno zamršeno, bez izlaza. Nisam više znao šta ću sa sobom. Plašio sam se da ću završiti na psihijatriji, da mi nema spasa. Bežao sam od takvih misli, ni sam više ne znam kako.

Prvi put kada sam otišao kod psihologa, rekao sam joj da se osećam loše, beskorisno, bezvoljno, napeto, nervozno, okrivljeno, mada nijedno osećanje nisam video precizno, sve je to bilo nekako pomešano i stopljeno. Ispričao sam joj jedan primer, kada sam razgovarao sa drugom i rekao mu kako mi se ne sviđa neka osobina ličnosti kod ljudi. Par sati kasnije sam shvatio da baš tu osobinu poseduje jedan drugi moj drug i istog trenutka osetio krivicu zbog licemerja, jer družim se sa nekim čija mi se osobina ne sviđa.

To osećanje bi me držalo satima, što je za mene bio pakao. Sve sam radio da skrenem takve misli, a najpre pio neki alcohol, pošto sam se bio zarekao da neću piti lekove za smirenje. Radio sam i neki psihološki test. Gospođa mi je rekla da na osnovu testa ne vidi ništa čudno, možda neku malu nervozu, i rekla mi je da pokušam da zamišljam slike koje me opuštaju (u prirodi sam, ležim u ljuljašci i pijem limunadu dok sunce prijatno greje), pokušavao sam, ali nije dalo rezultat. Otišao sam i kod drugog psihologa, rekla mi je, onako sugestivno, da ne treba da imam takva razmišljanja i da treba da budem zadovoljan, da se ne uzrujavam, i da dođem opet ako budem želeo. Plašio sam se tih odlazaka kod psihologa da me slučajno neko ne bi video i proglasio za ludaka. Možda me je to i sprečilo da ranije odem. Oko pet godina imao sam baš intenzivne svakodnevne psihološke probleme.

Sticajem okolnosti sam čuo za Marjana Tošića i njegov Emocionalni pristup. Otišao sam na razgovor kao po slamku spasa (davljenik se i za slamku hvata). Ispričao sam mu dosta nepovezano o svojim problemima. Imao sam veliku tremu od njega, a kasnije kroz proces shvatio da je to trema i strah od autoriteta koji me ceo život prate. Predložio mi je da krenem sa susretima jednom nedeljno po sat vremena.

Počelo je. U početku sam pokušavao da mu se dopadnem, ono što sam radio celog života: da se dopadnem ljudima. Bio sam konfuzan… Neko me sluša, prihvata ono što mu kažem. Plašio sam se da mu sve ispričam misleći da bi me on zbog toga odbacio. Mislio sam da i od ovoga nema ništa, jer sam očekivao da mi odmah bude bolje. Potrebno je vreme i upornost, nema ništa preko noći. Potrebno je pretresti ceo život od ranog detinjstva. Ima tu mnogo događaja i doživljaja koji treba da se obrade. Marjan mi je objašnjavao da treba da osetim povrede, lišavanja, tugu i kada osetim bol, dobro je da pustim ta osećanja i da ih doživim. Nije mi to nikako uspevalo. Bilo mi je neprijatno pred njim da plačem. Rekao sam mu to. Nije vredelo kada me je on uveravao da je to prirodan i jedini način da neku traumu razrešimo. Samo treba doći do tih trauma.

Moram da kažem da su mi za shvatanje celog pristupa pomogle dve knjige koje je Marjan napisao: “Ljubav i bol” i “Isceljujuća moć osećanja”. Svaku sam pročitao najmanje po pet puta i svako ponovno čitanje je pomoglo da nešto novo shvatim.

U početku nisam mogao da plačem u seansama. Dešavalo se da imam utisak da mi je bolje, i bude tako dan-dva, kad ono opet. I onda kad sam mislio da mi je stvarno bolje desio se neki banalni događaj, na koji  čovek bez ovakvih problema i ne reaguje, koji bi me je jako uznemirio. Tada sam došao kući, seo ispred kompjutera i pustio pesmu od Tome Zdravkovića “Umoran sam od života”. U jednom trenutku sam pomislio kako sam u stvari i ja umoran od života, i krenuo da plačem.

Pesmu sam preslušao 10 puta za redom i sve vreme plakao, to znači više od pola sata. Stigla su me potisnuta osećanja iz detinjstva o kojima samo pričali na seansama. Posle toga, javio mi se neki čudan osećaj euforije, olakšanja, sreće, radosti, neverovatan osećaj. Marjanu sam sve to ispričao, i on se obradovao. Kazao mi je da je mislio da sa mnom neće uspeti. Rekao je da ne uspevaju svi da iskoriste ovu vrstu pomoći. Zato je jako važno biti uporan.

Danas plačem i u seansama. Kući kad ostanem sam, takođe. Bitno je da se shvati da smo mi klijenti glavni u ovom terapijskom procesu. Da ne treba da očekujemo da nam terapeut da lek od koga preko noći prođu tegobe. To je nemoguće i nerealno.

Zahvalan sam Marjanu na svemu. Ovo što danas osećam nema cenu. Kad se setim kako je bilo ranije, jeza me prođe. Ko zna šta bi bilo sa mnom. Danas sam povezaniji, mogu da pričam, da izražavam sebe, da donosim odluke u vezi sebe. Mogu da se smejem iskreno, da pevam, da igram, a da ne mislim kakav ću biti drugima, mogu i da se suprotstavim drugima što je ranije bilo nemoguće.

Ne osećam se odbačenim, manje sam ljut, manje sebičan i ne mrzim svet oko sebe. Ne ljutim se na ljude koji su uspešniji, koji imaju više, koji žive bolje. Neverovatno, ali istinito. Smanjen je strah od autoriteta. Takođe, ne težim svakom da se dopadnem koga upoznam. Pričam normalno sa suprotnim polom, nekad je to bilo uz veliki strah. Veliko olakšanje. Neupredivo više elana, volje, energije, želje.

Želja da napredujem, da se ostvarujem, da se nadmećem. Osećam ljubav prema sebi, porodici, ljudima. Još nije gotovo. Ovo je dug proces, sada mi je to jasno. Zahvaljujući njemu vraćen mi je život.

Koreni mog problema

Koren mojih problema leži u porodičnim odnosima. To sam otkrio tokom ovog tretmana. Prvi put kad me je Marjan pitao nešto vezano za moju porodicu, rekao sam mu da prema njoj ne osećam ništa, čak je se u pojedinim momentima stidim, da me je sramota od svih njih, da tu čak osećam i neku mržnju. Nisam znao da mu objasnim zašto je to tako.

Govorio sam da je možda zato što su moji roditelji odrasli na selu, a moj psiholog je prokomentarisao da svi mi vučemo korene iz sela. To mi je zvučalo logično. Kasnije sam shvatio da se ja preko tih osećanja branim od glavnog uzroka mojih problema, a to je osećanje nevoljenosti i odbačenosti, pre svega od oca, za koga mi se oduvek činilo da je moju mlađu sestru više voleo. Starija sestra je mnogo starija od nas, mlada se udala i otišla od kuće.

Razvio sam mržnju (takođe odbrana od emocionalnog bola) prema njima, ali pošto sam sa tim ljudima živeo, spavao, jeo, osećanje mržnje sam zamenio osećanjem stida, sramote i odbacivanja svih njih. Ta osećanja sam mogao nekako da prihvatim. Jer kada sam osećao mržnju, onda bi se pojavilo to strašno osećanje da mora biti da nešto nije u redu sa mnom, što je za mene bilo još gore i to nisam mogao da prihvatim. A sa osećanjima stida od članova svoje porodice sam mogao nekako da preživim.

Na sve načine pokušavao ocu da se dopadnem. Radio bih sve one stvari koje je on podržavao. Nema veze što ja možda to nisam želeo. Tako sam postepeno gubio svoju ličnost. Završavao sam škole koje je on želeo. Nisam imao nikakvo kritičko mišljenje prema signalima koji su dolazili od njega. Preslikano tako sam se ponašao i u društvu. Bez stava, bez mišljenja, moji drugovi su mene vodili kroz život, a ja sam se samo priklanjao mišljenju većine. Osećao sam se i neuspešno.

Za mene je moja sestra bila uspešna, zato što se ona ocu dopala. Želeo sam da budem neko drugi, jer se ja ovakav njemu ne dopadam. Sebe sam odbacivao. Šta god ne ispadne onako kao bih ja želeo sebe bih odbacio zbog toga. Uloga moje mame je bila zamagljena, možda i zato što je bila okupirana brigom o svojoj hendikepiranoj sestri, koja je takođe živela u blizini. Otac ju je omalovažavao, pretio preda mnom da će je izbaciti iz kuće, i ona se nikad ni za šta nije pitala u našoj kući.

Bio sam svedok svega toga. Nisam je nikad doživljavao kao pravi autoritet, kao roditeljsku figuru. Često bih je i ja omalovažavao jer sam na taj način pokušavao da se dopadnem ocu. I to sam tokom ovog tretmana shvatio. Marjan mi je rekao da to mora da je bilo bolno, jer dete želi da mu se roditelji lepo slažu. Ja sam to bio i zaboravio, a kada. sam se setio te tuge zbog odnosa u kući, plakao sam i molio tatu (u zamišljenom obraćanju) da mi ne vređa mamu, preklinjao ga. Velika količina tuge je tada izlazila iz mene. Baš se sećam, zamišljao sam kako se moji roditelji slažu, poštuju, vole i plakao sam. Jako lepo bih se osećao posle toga. Kao da je neki teret spao sa mojih leđa. Mogu reći da sam se pomalo i euforično osećao.

U porodici sam razvio sebičnost. Očekivao sam da me vole (urođeno očekivanje), a pošto se to izjalovilo, ja sam svoju mlađu sestru video kao nekog ko uzima nešto moje i počeo da je mrzim zbog toga. A ona, u stvari, nije ništa kriva. Sećam se kako bi mi se odmah aktivirala mržnja prema nekom ko bi mi, na primer, uzeo olovku u školi, a to je zapravo mržnja i sebičnost zbog toga što mi se činilo da je sestra dobijala više ljubavi od mene.

To osećanje mržnje je trebalo potisnuti. Kao takvo, nisam mogao da ga prihvatim. Od njega sam razvio osećanje da nisam dobar čovek, jer se po tome nisam uklapao u “normalni svet”. U normalnom svetu, ljudi razmenjuju stvari. Sve više sam gubio poverenje u sebe i u svoja osećanja.

Neverovatno je da se osećanja koja doživimo u svojoj porodici prenose na ceo svet. Recimo, ako nas je troje u društvu i sad njih dvoje nešto pričaju, ja se automatski osetim odbačenim i zapostavljenim. Taj trougao odnosa nije ništa drugo nego trougao odnosa mene, moje mlađe sestre i moga oca. Tu sam ja doživeo ista ta osećanja, koja su do tada bila nerazrešena. Ublažilo mi se to osećanje. Kako?

Došao bih kuci, shvatio zbog čega je to tako, legao, pustio tužnu pesmu, zamislo oca pred sobom i direktno mu se obratio rečima:,,Dragi tajo, nemoj mene da zapostavljaš, ja tebe volim, loše se osećam kad vidim kako ti više voliš seku od mene…nemoj da nas razdvajaš.“ Zamišljao sam te scene, sećao se i realnih scena, zamišljao sam kako mi tata kaže da nas podjednako voli (iako ja to nikad nisam čuo od njega i činilo mi se da nije tako), i tada sam tužno jauknuo, opet izbacujući ogromnu količinu bola iz sebe…

Plakao sam 10 minuta kao kiša. U toj bujici osećanja, izgovarao sam još stvari koje su baš bile rezultat onoga što sam osećao, izražavajući sebe, ono što mi je na duši.

Navešću još jedan primer. Kad sam bio mali, mene su neki stariji dečaci stalno maltretirali, više verbalno, ali i fizički. To sam rekao mom tati i on mi kaže “Ma, kako bre to stalno samo tebe diraju, mora da i ti njih pre toga nešto diraš.” Osećao sam se užasno. Mene moj otac ne štiti, on mi ne veruje, ja njega ne zanimam, bio sam mnogo tužan…

Recimo da sam ta osećanja i bio osetio u tom trenutku. Ali, hvatao sam sebe kako ne verujem onome što vidim, nego verujem onome što mi drugi kažu, i to je verovatno u vezi sa onim da mi tata nije verovao. Neverovatno je veliki uticaj roditelja na svest deteta. Odmah sam ta osećanja bio sklonio iz svesti, potisnuo. Takva potisnuta osećanja vrše veliki pritisak i stalno se pojavljuju, samo je potrebna slična situacija da ih pokrene.

Uvek sam se plašio onih mangupčića koji su se ponašali bahato. Imao sam strah kad sam u njihovoj blizini. Osećao bih se nezaštićeno, usamljeno… Recimo to bi bila okidač-situacija za ono što sam osetio u detinjstvu, a to je odnos mog tate prema meni koji nije bio zaštitnički. Otključao sam taj bol i doživeo ta osećanja.

Plakao sam zbog svega što mi se dešavalo sa tim dečacima, zbog stida i ponižavanja koje sam doživeo zbog njih, a onda kad sam se direktno obratio ocu sa molbom da me zaštiti i tada sam jauknuo. Osetio sam tugu što toga nije bilo i zamislio da je odreagovao zaštitnički. Plakao sam što tako nije bilo, ali i osetio ljubav od oca, kao da se on ponašao zaštitnički. To je zaista isceljujuće. Više nemam strah od ljudi. To je neverovatan osećaj za mene.

Imao sam pet – šest godina kada sam osetio da se otac prema meni menja. Skoro da me nikad ne bih spontano poljubio, zagrlio, pomazio. Za mene je to bio bol, ali ja to kao bol tada nisam doživeo. Mislio sam da je to normalno. Međutim, kad bih video kako se moji drugovi ljube sa očevima, tad bih osetio nešto nedefinisano, ali bih se branio od tog osećaja tako što bih razmišljao o nečemu drugome (potiskivanje) ili bih recimo reagovao u smislu da ja nisam maza, jer to što oni rade to je za slabiće. To je zamena.

Naravno da se tu radilo o ljubavi od oca koju ja tada nisam osetio. I tuga zbog toga je zakopana negde u nesvesnom delu, samo je treba iskopati. Jednom sam gledao seriju “Sve za ljubav”, video tamo kako se sin i otac ljube, i počeo da plačem i mislim o tome kako mene tata nije ljubio i zamišljao kako bi bilo da jeste i plakao, zamišljao kako me grli…

Odmah posle toga me je obuzeo jako lep osećaj, rekao bih da je to ljubav, kao da sam to doživeo od oca i taj osećaj se ugrađuje u nas i kao takav pomaže da se osećamo celovitije, zadovoljnije, tako nekako.

Sada se osećam mnogo zadovoljnije u svojoj koži. Srećniji sam. Što je najvažnije, više ne osećam mržnju i stid prema porodici. Svakim danom doživljavam osećanja i sve više ljubavi oslobađam prema mojoj porodici. Kao da se pomalo sećam ljubavi koju sam gajio prema njima pre te pete-šeste godine kada je sve bilo lepo i kada nije bilo problema. Kao da se vraćam na početak svog života. Kao da su me potisnuta osećanja držala zarobljenog i sada kroz ovaj metod postepeno sebe oslobađam.

Nastavljam da radim na sebi. Zahvaljujući Marjanu i njegovom metodu prodro sam u srž svog problema. Nikada ranije nisam pomislio da je tu kvaka, da je tu problem. Hvala mu puno na tome, vratio me je u život. Ja danas živim. To je ljudi, verujte mi, neprocenjivo.

 (Za objavljivanje ove ispovesti je dobijena saglasnost klijenta. Originalni tekst je lektorisan.)

&&&

TAMARA (23): UPORNOŠĆU DO REZULTATA

Na terapiju sam krenula odmah nakon što sam napunila 21 godinu. Mlada, ali povređena, nesigurna, tužna, nesrećna. Sve vreme posmatram kako se životi mojih ukućana, zajedno sa mojim, raspadaju samo zato što ne umemo jedni drugima da iskažemo osećanja.

Znala sam da su moji strahovi vezani za moju majku. Ali nisam znala da je baš sve ono što je kasnije usledilo posledica našeg odnosa iz detinjstva. Što sam bivala starija moj strah od budućeg, nepoznatog je rastao. Imala sam užasnu tremu u izražavanju bilo svojih stavova, bilo svojih emocija. Užasna nesigurnost u sve ono što ja jesam me je hiljadu puta odvukla od cilja. Kao i svako živo biće imala sam svoje snove. One koji su se obavljali krišom, u prikrajku, sam ostvarivala, ali ove druge, koji su zahtevali da se izrazim u javnosti, gurala sam u stranu. Da bih uradila bilo šta javno, to je moralo da bude baš neminovno, kao npr. izlazak na ispit. Svaki put sam sebi kod kuće govorila da ja to mogu, da sam ja potpuno nešto drugo od te uplašene devojčice koja u ključnim trenucima gubi glas. Ja sam znala, osećala sam da sam ja nešto više od toga, da nije moje samo da ćutim, trpim, gutam uvrede. Godinama su se razvile dve moje ličnosti, odnosno ostala je ta jedna iz detinjstva, uplašena koja misli da ništa u životu nije zaslužila i ova druga, jača, borbena, gladna uspeha, koja želi da se izrazi. Problem je što su ostala ta osećanja straha i bola iz detinjstva, pa je ista takva devojčica na površini. Ta osećanja straha koče onu devojku u meni koja je sazrela da se izrazi. Kod kuće, između četiri zida, među meni bliskim ljudima, ja sam ta zrela, srećna, koja se ne plaši. Ali čim se promeni okruženje, kada su oko mene nedovoljno poznata bića, koja su pri tome i samouverena, ja se gubim. Odmah nastupa moje osećanje straha koje se diže iz stomaka ka grudima, ali se tu, kao po običaju, zadržava. Onda mi grudi gore, crvenim se, sledi neverovatna trema i moja boja glasa više nije ista. Sve ono što sam ja znala pre toga blokira se. Ne postoji ništa sem tog užasnog osećanja i treme, pa onda ni na ispitu, niti na bilo kom drugom mestu, u bilo kojoj drugoj situaciji ja ne mogu da delam. Onda taj trenutak prođe i ja samo razmišljam o tome šta sam sve mogla reći ili uraditi, a nisam. I to traje godinama. Uveravali su me da sam stidljiva i da će to osećanje vremenom nestati, ali bilo je sve gore. Šta više, ono je samo raslo, razvijalo se. Kao virus koji se ne izleči na vreme pa počne da se širi i obuhvati sve delove ljudskog tela, a u početku je bio mali. Isto tako se moje osećanje straha razvilo na sva polja mog života, pa imam problem i sa najbanalnijim stvarima, razgovorima, pa i situacijama u marketu.

Zbog svega toga sam se odlučila za stručnu pomoć. Bilo mi je bitno da radim sa profesionalcem u svojoj oblasti, jer u dijagnozu depresije i prepisivanje antidepresiva ne verujem. Pre samo dva meseca ja sam tražila pomoć na raznim forumima, u raznim priručnicima, ali ni sama nisam verovala. Kada dođe do tog trenutka, čovek kaže: ”ma ja znam šta će meni psiholog reći”, ”ma baš eto meni ne treba”, ”ja mogu sama” itd. Kao što rekoh, znala sam da je problem povezan sa mojim detinjstvom, majkom, ali nisam znala kako dalje.

Prvi put kada sam došla na terapiju nosila sam sa sobom osećaj stida. Kao i uvek, pitala sam se šta će onaj ko me posmatra reći i misliti o meni. Na sam pomen mog detinjstva dogodila se provala suza. Ali sam i tada pokušala da ih gutam i da im ne dam da se ispolje. Nisam htela da neko vidi da sam ranjiva. Ali takvo osećanje u takvim situacijama ne možete da sakrijete. Posle razgovora na putu do kuće ja sam se preispitivala i bila sam odlučna, kao nikada do sad, da pomognem sebi. Vrlo je važno da čovek sam sa sobom raščisti neke stvari i da razluči zašto mu je potrebna terapija i da li je zaista spreman da se menja. Bitno je iz kog ugla prilazi. Bitno je u seansama i priznati svoje greške. Važno je ne zavaravati sebe, da smo samo mi uvek bili bezgrešni, a da su se drugi ogrešili o nas. Tek tada psihoterapija može da uspe. Tako je počela da uspeva i moja.

Znala sam da osećanje stida trebam da ostavim ispred tih vrata i da kažem tačno onako kako jeste, i upravo tako, posle treće seanse je krenuo moj put izlečenja. Narednih nedelju dana nisam imala nikakvu tremu, sve do sledeće seanse kada smo opet probudili uspomene. Naučila sam mnogo o sebi, bilo mi je teško da priznam da se takmičim sa celim svetom i da sam srećna samo kada sam bolja od nekog, ali je vrlo važno to priznati sebi. Tako sam sledeći put shvatila da sam osetljiva na sam svoj fizički izgled. Da, to mi je takođe važno. Ali pošto ne smem ni da se oblačim onako kako želim, zbog tog osećanja straha i stalnog glasa u mojoj glavi kako ja to nisam zaslužila, znam da me drugi ne vide onako kako ja želim, što mi stvara dodatni pritisak. Ali sada znam zašto, kada se nešto dogodilo, sećanja iz seanse u seansu samo naviru i objašnjavaju mi neke stvari. Važno je bilo da shvatim da sam biće kao i svako drugo na ovoj planeti i da imam podjednaka prava kao i ostali. Sve ono što imam, talenat, ne smem da potiskujem, treba da ga izrazim, jer je to moje pravo. Ne treba da ih se stidim i prilagođavam drugome, kao što sam to radila sa bivšim dečkom. Opet veoma važna stavka u izlečenju. Priznati zašto vas je neko privlačio, u mom slučaju zato što je bio slabiji od mene, pa me je stalno hvalio, uzdizao, da se ja osećam posebnom. To je bila veza koja nas je spajala, a ne ljubav. Ali isto tako treba priznati i greške najvoljenijih, pa makar to bio, u mom slučaju brat. Ne treba nikoga idealizovati, već objektivno postaviti stvari u seansi, jer jedino tako čovek može da krene napred.

Čovek mora da spozna i svoje prednosti i svoje nedostatke kako bi prve razvijao, a ove druge iskorenio. Zavaravanje sebe je zalivanje nedostataka koji se šire kao korov i sprečavaju plemenitu biljku, tj. duh da napreduje. To je ono što sam shvatila i što je od presudnog značaja za moj brz oporavak. Posle dva meseca ja se osećam mnogo bolje, slobodnije, ali najvažnije sigurnije. Svaku seansu očekujem sa novim nestrpljenjem, jer prosto volim taj osećaj jačine i sigurnosti posle svake. Zaista svaki put doživim aristotelovsku katarzu i ništa ne može da se meri sa tom sigurnošću u sebe koju imam sada. A tek kada pomislim kakva ću biti za godinu, dve, jako se radujem. Verujem da ćemo Marjan i ja uspeti da izvučemo na videlo onu devojku koja se još uvek krije u meni.

Treća seansa. Na prvoj i drugoj seansi smo više razgovarali o celom mom životu, druga je bila kao produženi intervju prve seanse. Ali treća je za mene bila ta prva značajna. Kao i uvek do tada, bila sam užasno nesigurna u sebe. Kao takva, pre svega nesigurna, sela sam na kauč i počela da pričam kako se osećam, da objasnim bolje svoj problem. Onda sam legla na kauč, pokrila se, iako mi nije bilo hladno. Plašila sam se i tada i mislila sam da će me taj pokrivač zaštititi od opasnosti koja vreba sa svih strana, da će mi pružiti sigurnost. I tada sam, samo odjednom, počela da se sećam. Istog trenutka, podsvest me je odvela u drugi razred osnovne škole. Mogla sam da vidim i lik moje učiteljice, kao i nekih mojih vršnjaka. To je bio dopunski čas, literarni, na kojem smo ispoljavali svoju kreativnost. Učiteljica nam je zadala zadatak u vezi sa nekim događajem u biblioteci koji je trebao da se održi. Pisali smo neke reči, asocijacije i ona je birala najbolje za tu priliku da izlažu svoje radove u gradskoj biblioteci pred publikom i kamerama. Izabrana sam, ona je doslovno rekla moje ime i prezime i stavila me na listu đaka koji idu u biblioteku. Taj događaj je vrlo brzo prošao pred mojim vidom. Setila sam se toga, ali baš iz te perspektive. Seansa mi je pomogla da se vratim u prošlost, da svet posmatram očima tog deteta u klupi, ali da sa ovim iskustvom i znanjem analiziram emocije koje sam osećala tada. Ova perspektiva mi je omogućila da shvatim isto osećanje sa kojim baš danas imam problema. Da vidim od kada ono postoji, kada je nastupilo prvi put, da vidim zašto se javlja, koje su to situacije koje su me blokirale. Tako sam prvo pretrčala preko tog svog prvog sećanja, baš kao što sam se i tada osećala. Isto tako mi je ta situacija i tada bila kao u snu, brza. Toliko da ni tada nisam znala šta se tačno dešava, ali nisam bila ni toliko uplašena. Jednostavno zbunjena.

Moje sećanje me je odmah nakon ove situacije odvelo do druge, slične. Kao da sam istog trenutka prebacila kanal na tv-u. Čak ni to nije dovoljno dobar opis, ali ne znam, samo se slika promenila. To je bilo samo nekoliko nedelja posle ovog časa i posle mog izlaganja pred kamerama, gde se ja ne sećam da sam imala tremu. Isti čas, isto okruženje, samo što sam ja pomerena u klupu bliže učiteljici, s leve strane iz treće klupe, ka sredini u drugu klupu. Ponovo imamo zadatak, u pitanju je neki događaj koji će se promovisati na radiju. Opet pišemo asocijacije, literarno se izražavamo. Ja čitam svoje i učiteljica mi kaže da ja idem na promociju, opet, ali da moram glasnije da čitam. Ja sam njoj čitala tiho, jer sam se uplašila već tada da to nije dovoljno dobro, da će me možda neko ismejati. Kaže mi i da joj se na kraju časa javim, da me upiše na spisak, jer ona ne može sve nas odmah da zapamti. Moje je bilo samo da joj se javim da sam izabrana i da je pohvalila moj rad. Ali kada je bilo kraj časa, svi su se javljali, jedva su čekali da se jave, bez ikakvih problema da uopšte podignu ruku i da kažu da ih je neko pohvalio i da su izabrani. Ja nisam smela. Ja sam mala, uplašena devojčica. Želim da joj kažem šta imam, da je i mene izabrala, to je moje pravo, ali ja to pravo u tom trenutku ne osećam. Osećam samo želju koja vrišti iznutra, koja želi da izađe iz mene, ali joj taj strah ne dozvoljava. Moj strah je da će me ismejati, i ona i ostala deca što sam ja uopšte podigla ruku da ja nešto kažem. Osećam taj strah, kao i onaj da ja to nisam zaslužila. Ja, samom svojom pojavom i ličnošću nisam zaslužila. To bi bilo kao da se prosečnom, običnom čoveku, paoru ili seljaku smeje aristokratija. Kao da mu se smeju što uopšte izgovara nešto, a nema prava na to, jer je niža klasa i on ne razume ono o čemu govori. Isto tako sam se ja tada osećala. Mogla sam da vidim svet očima te devojčice, da osetim isto što i ona, ali da iz ovog ugla, ove situacije, analiziram svoje osećanje, tačno kada se i kako javilo. I tada sam znala da ne smem da se javim, da imam strah i da samo moja podignuta ruka i reči koje bih izgovorila mogu da reše sve. Ali nisam smela. Iz perspektive dvadesetjednogodišnjakinje ja sam znala da sam ja tada već počela da gubim. Ali da gubim u pravom smislu te reči. To je bio prvi put da nisam smela da izgovorim nešto što bi meni doprinelo. Izgubila sam svoje mesto u onom u čemu sam bila talentovana. Čekala sam da mi neko nešto kaže, da se neko javi iz razreda i da kaže da sam i ja ta koja treba da ide, čekala sam da mi učiteljica kaže eksplicitno i da mi se opet obrati, da ponovi, samo da ja budem sigurna u sebe kao što sam očekivala da i njene reči budu sigurne. I već tada sam počela da osećam tugu, kao da mi svet izmiče pred očima.

Slika se opet promenila i ja sam u istoj toj učionici, samo malo starija. Moja razredna je nastavnica srpskog. Srpski mi je omiljeni predmet i u njemu sam najbolja u razredu. Moja razredna pita ko hoće da ide na takmičenje iz istog, a u okviru tog takmičenja će biti i pripremna nastava. Ona je gledala u mene, ali ja nisam smela da se javim. Ona je ćutala, htela je da vidi ko je sam zainteresovan, da ne bi ona nekog terala mimo njegove volje. Ja sam to htela, baš jako. Zanimalo me je, htela sam takmičenje, htela sam da radim na tome, ali nisam smela da izustim da ja to želim.Opet bi moja ruka i par reči bile dovoljne, ali ja to nisam smela. Opet je ta borba u meni. Jaka želja s jedne strane, ali strah od podsmeha, strašna nesigurnost s druge strane. Javilo se dvoje drugih učenika, a nastavnica je bila pomalo razočarana jer se nisam javila ja. Znala sam da će se naš odnos promeniti, znala sam da me gleda drugim očima, iznenađeno, uvređeno, razočarano. U sebi duboko patim zato što sam opet ostavila svoje snove po strani, ali i zato što se razočarala u mene. Ja razmišljam o tome, ali ne smem ništa da kažem. Kao što se uvek plašim podsmeha, tako sam ga se plašila i tada kada sam trebala svima onima koji su od mene očekivali da ću ići na takmičenje da objasnim zašto ne idem. Naravno da nisam smela da kažem da se plašim da se javim, pa sam se zato pravila da me to ne interesuje. Svima govorim kako me to smara i kako nikada ne bih mogla da gubim vreme na tome. Ja sam tačno znala kojim danima imaju dopunsku nastavu, kada su organizovana takmičenja, u kojoj školi, čak sam i zamišljala da sam tamo. Drugarima sam govorila da me ne interesuje to, a svojim ukućanima sam sve to prećutala. Ja nisam znala kako da uspostavim komunikaciju sa njima, bila sam neshvaćena i tako su moje emocije i događaji počeli da se nagomilavaju u meni. Toliko, da sam uvek uzimala drugi lik. Kao da ono što sam ja nije dobro, pa moram da se menjam iz okruženja u okruženje, iz situacije u situaciju. Vidim sebe kako dolazim kući  nesrećna zbog toga. Drugarima sam rekla jedno, a roditeljima ništa. Znam već tada, da sa njima ne mogu da ostvarim komunikaciju na svom nivou i da oni razgovaraju zainteresovano sa mnom jedino onda kada govorimo o onome što njih zanima i što se podudara sa njihovim mišljenjem. Tako je i počela da se razvija moja sposobnost da se prilagođavam, menjam, ali i time da gušim sebe i da se plašim izražavanja sebe.

Ta seansa je za mene bila početak napretka. Pomogla mi je da analiziram sebe u detinjstvu i da vidim kako se razvijao strah kod mene. Bilo je dosta katarzično, pošto je sa svakim potiskivanjem sebe u prošlosti, dolazilo do eksplozije emocija u sadašnjosti. Sve ono što sam tada trpela i gutala, sva ta osećanja neizražavanja sada su izbila, izašla iz mene, a to i jeste cilj svake seanse. Suze koje se u istom trenutku u prošlosti potiskuju, uporedo u sadašnjosti izlaze iz čoveka. Ne guše ga, ne sputavaju i dozvoljavaju mu da slobodno diše. U tom trenutku nema stega, već samo kidanje okova i olakšanje. Tako sam prvo osetila olakšanje, a zatim uveče i mir. Od kada znam za sebe ja nisam osetila mir. Smirenost duše je ono što sam osetila to veče posle seanse, a zatim je usledio i san. Godinama nisam spavala lepo i mirno. Čak ne znam šta to znači, ne znam ni šta znači spavati noću, pošto osećam nemir. Puna sam briga, treme, nepotrebnih stvari oko kojih se opterećujem kome mi remete san. Ali tu noć sam spavala.

Svoja osećanja pratim i van seansi. Svako osećanje koje odstupa od onog uobičajenog, obavezno zapamtim. Odnosno, u početku između seansi sam se trudila da ih zapamtim. Kada sam shvatila da u meni u toku samo jednog dana ima nebrojano mnogo osećanja, počela sam i da ih zapisujem. Kada god se javi neko osećanje, odmah ga zapišem. Onda za to isto osećanje kažem Marjanu, i počinjemo da radimo na njemu. Ja izložim osećanje, razgovaramo o njemu: u kojoj situaciji je došlo do tog osećanja, ja kažem šta se dogodilo, kažem šta mislim da mi je prouzrokovalo to osećanje, a onda legnem na kauč. Kada zatvorim oči, pustim da me slike u glavi, podstaknute onim o čemu smo maločas pričali, same vode. Istog momenta, ja počinjem da se prisećam nečega. To su uglavnom slike iz detinjstva. Ali one se javljaju podstaknute tim osećanjem koje se u meni javilo dok sam razgovarala sa psihologom. Ne bih se nikada setila tih situacija da nije tih osećanja. Prvo moram da izazovem osećanje, i onda pustim da me ono samo vodi odakle je poteklo. Ono me odvede do situacije u kojem se javilo.

Primer jedne seanse: kažem Marjanu da se osećam prazno, iznervirano, nesrećno, kada god majka samo prođe pored mene. Osećam da kada je pored mene, kao da isisava svu moju energiju. Osećam se beskorisno, kao da sam najnesrećnija osoba na svetu. A onda sledi bes. Svako njeno otvaranje usana kao da me vređa. Jako sam ljuta. Imam svest o tome da mi je ona mnogo toga lošeg uradila, ali znam i da je ona sama slaba osoba. Sada me izluđuje, nervira to što sam dozvolila takvom slabiću da me sputa, da mi određuje život. Odjednom jako mnogo slika u mojoj glavi. Smenjuju se u sekundama. Razmišljam o svemu tome što sam želela, uvek je to šta sam mogla biti da nije njenih ograničenja. Htela bih svašta da joj kažem, ali ćutim. Dok o tome pričam, u meni se javlja upravo to osećanje. A onda legnem na kauč, zatvorim oči i to osećanje me odvede do iste ili slične situacije. U tom svetu koje moje osećanje stvori, koji postoji u mojoj glavi kada zatvorim oči, dešava se sve to isto, ali ja joj se obraćam. Obraćam joj se, zato što je to jedini način da se ja olakšam, da se oslobodim tog osećanja. Kažem joj da sam htela milion puta da joj kažem nešto, ali nisam. Na svaku uvredu, svaku raspravu, htela sam da joj odgovorim, ali nisam. U tim situacijama ja sam ćutala. Kažem joj da posle svake naše rasprave ja vodim dijaloge sa njom u svojoj glavi. Ja zamišljam sve to što se desilo, ali s tim da joj ja odgovaram na svaku njenu reč. Njoj lično kažem da sam svaki put sebi govorila da ću joj sledeći put baš tako odgovoriti, i da će to učiniti da se ja osećam lakše. Ali joj kažem i da do toga u stvarnosti nikada ne dođe. A onda istog trenutka shvatam da sam nju i čitavu tu situaciju projektovala i na sve ostale slične situacije i razgovore uopšte. U svakom razgovoru, bilo s kim, ako neko govori nešto što se ne poklapa sa mojim mišljenjem, ja se osećam napadnutom. Ja tada ćutim, povlačim se u sebe, a onda, kao i u situaciji sa majkom, kasnije zamišljam. Opet je to sve ono što sam mogla reći, šta sam trebala da kažem. I to se stalno ponavlja. I sve to što shvatim u tom momentu ja joj kažem. Kada mi majka nešto kaže, u meni ima straha, ali i ljutnje. Bes bi bio ključno osećanje. Ali onda se javi osećanje sažaljenja. Kada razmišljam, ne znam odakle to saosećanje. Čak i ta seansa mi pokazuje sve ono što izaziva bes. Nema razloga sažaljenju.

Ali saznala sam na sledećoj seansi: Moje osećanje me je odvelo (opet) u detinjstvo. Zatvaram oči i moje osećanje me vodi. Istog momenta slika: moja majka je htela da ide kod frizera, ali nije imala novca u tom trenutku. Ona je znala da su meni baba i deda dali neki novac. Došla je u moju sobu i prevrnula ju je celu. Izvukla je sve fioke i isprevrtala ih, pobacala po sobi i izvikala se na mene. Izrekla mi je mnogo uvreda i izašla iz sobe. U tom trenutku, ja isprva ne mogu da shvatim šta se dogodilo. A onda se javlja bes. Kao da mi telo gori od besa. Svašta bih joj rekla. Ali ona se vraća posle nekoliko minuta sa skroz drugačijim izrazom na licu. Ponaša se kao žrtva. Govori tako da izazove sažaljenje, mirnija je, pogled joj je ponizan. Ali cela ta situacija i reči su kao da sam ja njoj uradila nešto loše, ali ona ipak dolazi mene nešto da zamoli. Ipak posle svega što sam joj priredila. Govori mi da sam ja kriva, ali nema veze, ona prelazi preko toga i ipak me moli. Tada mi je usadila taj osećaj krivice i sažanjenja prema njoj. Šta god da radim, šta god da joj govorim, ja se osećam krivom. Isto to sažaljenje osećam prema svim svojim sagovornicima u ključnom momentu, kada trebam da iznesem svoj stav. Ja sam kriva ako nešto kažem. I zato ćutim.

U toj seansi, u toj situaciji sam shvatila još nešto jako važno. Majka je pobacala sve moje želje i interesovanja po sobi. Sada vidim da sam ja te novine, slike, knjige, sve to što je bilo moje lično interesovanje, shvatila kao nešto što služi za bacanje i gaženje. Dakle slika u mojoj glavi je da je neko zgazio sve to, jer je njemu nevažno. Mojoj majci to nije bilo važno u tom trenutku. Ona je bila važnija. Tako sam ja automatski prihvatila da je sve drugo mnogo važnije i tako sam počela da potiskujem svoje želje. I uvek mislim da su moja interesovanja drugima smešna i da nisu vredna pomena.

TAMARA: Nedavni osvrt na prethodni tekst svojih zapažanja tokom ličnog rada na sebi

Prva stvar koju sam uočila ponovo čitajući tekst su kompleksi. Oni mi strašno upadaju u oči, i iz čitavog teksta kao da vrišti ta reč-kompleksi. Moje glavno osećanje za vreme čitanja teksta je izuzetno neprijatno iznenađenje. Znala sam da imam problem, ali ni sanjala nisam da je problem toliko ozbiljan. Tek sada dok čitam shvatam ozbiljnost svoje (tadašnje) situacije.

Iznenađena sam, ali i rasterećena što je bar taj period iza mene. Utisak mi je kao da je reč o potpuno drugoj osobi, koju ja ni ne poznajem. Znam koliko sam radila sa Marjanom, šta smo sve u meni ”pronašli”, na čemu sada posle dve i po godine radimo, pa je ovaj tekst za mene u ovom trenutku šok. U tekstu ne vidim problem s majkom, već težak problem sama sa sobom. Dok čitam, u tekstu toliko puta primećujem ono ”ja”, da me je u prvom trenutku bilo i sramota što je taj tekst uopšte objavljen. Ipak, koliku god sramotu da osećam u vezi s njim, on je deo mene i dokaz nekog mog duhovnog sazrevanja.

Marjan i ja smo toliko odmakli u seansama, prodrli duboko, duboko u nesvesno, da sada kada složimo situacije iz prvog teksta shvatamo da su one samo delić čitave slike. Iza prvih reči i kompleksa koji su bili na površini, postoji jedan sasvim drugi svet, potpuno drugačiji od onog na površini. Taj drugi svet je moj pravi svet i uzrok svemu što se dešava na površini.

Osoba koja je pisala prvi tekst bila je uništena, ali je ipak negde u dubini duše htela sebe da nametne čitaocima. Tada sam bila ubeđena da pišem lepo, da se inteligencija i obrazovanje osećaju u tekstu, i da će svi oni koji čitaju da mi aplaudiraju, da saosećaju sa mnom. Ja sam istovremeno jedna teška žrtva, ali i uzvišeno biće i svi mi se dive.

Velika verovatnoća je da smo svi mi na psihoterapiji stvarno nečije žrtve (porodice, okoline itd.), i da smo podlegli nečijem pritisku. Ali kako me je Marjan naučio, i kako smo svakom seansom isto zaključili, ključni udarac zadajemo sami sebi.

Moj rad u toku psihoterapije bio je spor i težak. Ja sam čvrsto ukopana u svojoj depresiji, teško se menjam i teško prihvatam bilo šta novo, koliko god to nešto novo lako i dobro bilo. Ja razumem šta je dobro a šta loše, razumem Marjana, ali ne prihvatam zaista, tj. ne osećam. Na mnogo istih tema morali smo da radimo bezbroj puta, kao ponavljanje gradiva. Takvu situaciju mogu da promene samo rad, upornost, i ogromna podrška psihoterapeuta. Za mene je Marjan bio nešto kao anđeo, duhovni vodič koji mi lepim i dobronamernim glasom kaže: ”Možeš ti to, ti si ok, sve je ok”.

Baš te sugestije su bile ključne za moj duhovni razvoj. Marjan mi nije pomagao samo da odgurnem sve ono loše. Kada sam se obraćala u seansi nekome ko me je povredio, Marjan me je uvek upozoravao kada iz kompleksa niže vrednosti prelazim u kompleks više vrednosti. To nije zdrav osećaj i izlečenje duše. U bolu se može reći: ”Zašto me mrziš, šta sam ti ja uradila? To je nepravda!”. Ali nakon otpuštanja bola prelaz ne može da bude: ”Aha, sada mi je jasno, to je zato što sam bolja od tebe!”.

Zdrav put je onaj u kojem se isplačemo, proživimo bol, obratimo se nekome, ali onda ostavljamo te ljude sa njihovim osećanjima. Jedino što možemo je da im poželimo sve najbolje i pomolimo se za njih. Za mene se ovaj način pokazao kao jedini ispravan, i imam osećaj kao da je moja duša dostigla neki ”čistiji” nivo.

Prodirući u psihu, Marjan i ja smo na površinu izneli mnogo zastrašujućih stvari. Ružnog je bilo mnogo, i svakom seansom iznova su isplivavale opet ružne stvari. To su odlučujući trenuci, jer ako bih se postidela ili pokušala da potisnem to što vidim, a što je stvarno, i da to stvarno zamenim lažnom, manje strašnom slikom, ne bih uspela da se očistim na seansi, i ne bih ništa uradila. Suočavanje sa onim što ne želim da vidim, što ne želim da priznam, čega se užasavam je najvažnije.

Prodirući duboko, daleko, kopajući po onom najskrivenijem, Marjan mi je pomogao da na površinu iznesem i svoje talente, želje. Marjan mi je pomogao da upoznam svoje talente, da ih iznesem na površinu i zadržim. Sreća! Prvi put sam osetila sreću nakon tih seansi. Pronalaženje skrivenih talenata je kao pronalaženje skrivenog blaga.

Međutim, za taj trenutak mora mnogo da se radi. Mnogo puta sam se pitala da li rad uopšte ima smisla, šta ja radim kod tog čoveka svake nedelje? Koliko god da se osećam bolje, u stvari i dalje osećam isti strah. Onda mesecima kasnije primetim da se već duže vreme ponašam drugačije u različitim situacijama, da sve ono što mi je bilo mučno sada obavljam prirodno, a da to ni ne primetim. Dodatno sam se opterećivala time kada ću se promeniti. Odlazim sa seanse i gledam na sat: “Aha, sada smo prešli tu scenu iz prošlosti, znači od sutra nemam problem s tim”. A za to vreme duša se sama isceljivala, na dubljem, nesvesnom nivou na isti način na koji je i bila povređivana. Sada mi je žao što sam je dodatno mučila gledajući na sat. Posle godinu i po dana imala sam ogroman napredak, ali je on neuporediv sa radom od dve i po godine. Tek nakon tog vremena Marjan i ja smo osvestili lepe stvari i naučili kako da ih sve vreme budem svesna i da ih koristim u svakodnevnom životu. Za mene je vreme bilo ključno u psihoterapiji. (Tamara)

&&&

MILICA, posle 10 seansi: “Kada sam počela da održavam seanse preko skajpa sa Marjanom već sam bila, po meni, u bezizlaznoj situaciji. Živeći već godinama van svoje zemlje, na drugom kontinentu daleko od porodice i pravih prijatelja, nisam imala puno ljudi kojima sam mogla da se obratim. Marjana sam pronašla tako što sam danima pretraživala po internetu razne vrste psihološke pomoći, i pomislila sam da bi mi on mogao pomoci svojim emocionalnim metodom. Pritom, o njemu sam mogla pročitati samo pohvale.

Stupila sam u kontakt sa njim i počeli smo sa seansama jednom sedmično. U početku me je brinulo kako će to funkcionisati preko skajpa ali ispostavilo se da je sasvim moguće. Takođe, bilo mi je teško da pokažem svoje emocije, jer bila sam navikla da ih držim duboko u sebi. Posebno mi je bilo teško da plačem, plakanje sam uvek smatrala slabošću. Marjan me je uverio da plakanje može biti oslobađajuće, i da se neću osloboditi bola kog drzim u sebi bez ponovnog doživljavanja tih emocija.  Poslušala sam ga i posle nekoliko seansi počela da primećujem prve promene.

Sada, nakon deset seansi, osećam se neuporedivo bolje. Pozitivnije gledam na život, lakše se nosim sa svakodnevnim životnim problemima i očekujem bolju budućnost za sebe. Ne postoji neka magična formula, boljitak je dosta zavisio i od mene same, bilo je potrebno samo da me neko pravilno usmeri i podrži. Nastaviću sa seansama jer želim da izvučem maksimum iz sebe. Marjane, hvala.”

&&&

S.N., posle prve seanse: “Divno se osećam – dišem. Znam da to nije onako kako ja želim – a želim sve brzo i odmah ali … ovo je pravi put. Moram polako da otkidam parče po parče tuge i boli. Vi mi dopuštate da idem dublje nego što bih ja ikada mogao sam, ma koliko se trudio. Hvala”  S.N.

“Moje srce se odmotava ko kupus – sloj po sloj čemera, jadi, tuge i besa zbog neljudskosti u kojoj sam rastao, otpada svaki put kad dođem na čišćenje kod tebe. Na kraju ostaje samo Srce a u njemu čista Ljubav i Sloboda. Hvala!” (posle 10 seansi)

 &&&

UGLJEŠA: STALNI OSEĆAJ KRIVICE KOJI JE NESTAO

  Još od ranog detinjstva me muče veliki psihički problemi. Ukratko, između ostalog, u probleme mogu da se svrstaju: stidljivost, plašljivost, osećaj niže vrednosti, socijalna anksioznost, ciklično smenjivanje anksiznosti i dobrog raspoloženja, preterani osećaj krivice, i često osećaj beznadežnosti…

 Moja prva iskustva sa Emocionalnim metodom Marjana Tošića se tiču tog osećaja krivice pa ću se sada  osvrnuti samo na taj osećaj krivice i objasniti svoj doživljaj krivice i šta se desilo u ovom tretmanu.

 Meni se u životu dogodilo nekoliko stvari koje su me poprilično unesrećile, ali ja nisam tada osetio patnju već nekakvo rasterećenje i opuštenost. Neobičnu dozu sigurnosti i mirnoće. Kad sam počeo da se zanimam za psihologiju i analiziram, zapisujem slobodne asocijacije, tumačim snove… uvideo sam da sve te situacije za mene imaju jedno jednostavno značenje, a to je KAZNA.

 Noćne more i mučne situacije u snu su kazna. Nesreće koje mi se ponekad dese su kazna. Crne slutnje koje mi se ponekad motaju po glavi su kazna. Osećaj da će mi se desiti neka nesreća za koju sam slučajno čuo je kazna. Svi neprijatni doživljaji su kazna. …I ta kazna me stalno prati i ne mogu joj trajno pobeći. Na kraće ili duže vreme se dešavalo da se dobro osećam i da mi se dešavaju prijatne stvari, ali nekako uvek kao da je to privremeno stanje nakon kojeg ću se pre ili kasnije opet doći do neke nesreće. Nisam uvek slutio nesreću, ali kada se nesreća desi, nisam bio iznenađen ni malo. Slično kao da ste zavezani nekim elastičnim kanapom za neko centralno mesto i možete da se udaljite uz određeni trud ali i dalje ostajete zavezani i taj kanap vas vuče sve dok vas ponovo ne privuče nazad. Takav je otprilike bio moj doživljaj krivice i iskustva sa pokušajima da postignem nekakvu srećnu situaciju. To sam otprilike pričao i na terapiji i, između ostalog, pokušavao sam da dođem do tog osećaja.

 Usled nemogućnosti za dolazak na terapiju, na Marjanov predlog smo se odlučili za seanse preko interneta pomoću web kamere mikrofona i programa Skype. Prvih šest seansi nisam uspeo da dođem ni do kakvog isceljujujćeg osećanja koja su cilj terapije. Bilo je, ja mislim, blizu  ali ne dovoljno. Međutim na sedmoj seansi sam uspeo. Obraćao sam se ocu raznim rečenicama u pokušajima da otkrijem za šta sam to kriv, šta mi je potrebno pa da ne budem više kriv ili da eventualno polazeći od toga da je on taj koji tu krivicu u stvari nameće bez potrebe, dođem do toga šta mi treba. U jednom momentu sam rekao ili započeo nešto u smislu “il’ me kazni već jednom ako sam za nešto kriv, il’ prestani sa okrivljavanjem, ako nisam” i tada sam prepoznao da je to u stvari bila moja potreba (nezadovoljena).

Ja se stvarno ne sećam plača tačno u tom momentu. Ali mislim da je tada počelo stanje u kojem sam spontano plakao u narednim minutama. To je ono što kažem da se slabo sećam te seanse… U mom sećanju je da sam tog momenta osetio neko čarobno “puf” (ali bezvučno više kao telesni osećaj) i nakon toga mi je jednostavno bilo uverljivo da sam nešto otkrio došao do neke istine i da tu nema dileme. Dalje se sećam da sam se osećao jednostavno “kako treba” i da mi je prijala i muziika i spontano pričanje i plač. Osećao sam se da je to neko konačno-zadovoljno stanje gde ne osećam da mi išta fali ili da me išta muči. Znači, u nedostatku boljih reči, nekakvo “kako treba prirodno psihičko stanje”. Sledili su uvidi: Otac me u nekom ranom dobu nikada nije istukao, ali je bio veoma strog i iščekivanje batina ili neke još gore kazne je bilo zastrašujuće. Priželjkovao sam da me istuče i da time skratim taj neprijatni osećaj iščekivanja tog nečega (nekog strašnog načina na koji će me kazniti). Da već jednom prestane sa okrivaljavanjem, pa i po cenu da me odmah kazni.

 Sećam se pre deset godina kada sam pošao na psihoterapiju psihoanalizom, mislim da me je psihoterapeut još na prvoj seansi pitao da li me je otac tukao? Ja sam odgovorio: “nije ali možda bi bilo bolje da jeste”. Umesto batina bio je još gori osećaj stalne pretnje nekom strašnom kaznom i okrivljavanje za koje ne znam ni kada će se završiti. Batine kakve god bile su simboličan kraj okrivljavanja i osećaja krivice, pa su pretpostavljam ipak bolji izbor nego beskrajna krivica.

 Eto nakon doživljaja tog osećanja se ispostavilo da sam celo vreme znao ili bar slutio šta je bio problem i šta je krivica zapravo. Ali to znanje, iako je celo vreme bilo prisutno, nije moglo da pomogne kao taj jedan trenutak potpuno autentičnog doživljaja te potrebe. Ovo što sam do sada napisao u ovom tekstu je otprilke isto što sam spontano pričao nakon dolaska do osećanja.

 Sam dolazak do osećanja ili možda bolje rečeno do momenta prepoznavanja osećanja me je iznenadio. Pre svega, desio se uz neočekivano malo truda. Pojavio se pre nego što sam očekivao. Tako da sam stekao poverenje da je dolazak do tih osećanja mnogo lakši nego što sam mislio.

 Interesantno je da čim se seansa završila primetio sam da je se slabo sećam kao da je u pitanju san. Moglo bi se reći i da se sećam toga kao da je bilo jako davno. Takođe, činilo mi se da je seansa, koja inače traje sat vremena, trajala oko pola sata.

 Sad naravno, najvažnije je da kažem kakav je rezultat terapije do sada tj. kakve su promene. Kad pomislim na promene odmah mi spontano dolazi smešak na lice. I sada je tu dok ovo pišem. Taj osećaj stalne krivice je skoro potpuno nestao još tog trenutka kad sam doživeo osećanje i nema ga, ili samo primetim “tragove”. Kao da je nestao deo nekakvog tereta koji je bio na meni. Anksioznost se smanjila bar za 4 puta. Nema ni nekog naročitog pesimizma. Gde sam ranije osećao beznadežnost i očaj sada mislim “pa da, ima problema ali naći ću i rešenje tu negde”. Same promene nisu spektakularne jer i dalje sebe doživljam kao sebe. Nisam postao neko drugi. Međutim pošto imam iskustva sa drugim psihoterapijama, i sa lekovima, mogu da kažem da sa teraputskog aspekta jeste skoro neverovatno dobar rezultat za tako kratko vreme. Kako se sada osećam je jednako ili čak i bolje nego delovanje prozaka u najboljim mogućim momentima kada je delovao. Anksioznost se malo pojavljivala tokom neprijatnijih situacija ovih dana, ali je bila mnogo manja nego ranije i tokom trajanja sam imao poverenja da će brzo prestajati i prestajala je veoma brzo nakon promena spoljnih okolnosti. Smanjenje anksioznosti, koliko god bilo u procentima, je toliko da proizvodi značajnu razlku između toga da li funkcionišem ili ne funkcionišem. Nestanak one stalne krivice i težnje ka nesreći čini razliku između toga da li stojim u mestu ili se krećem prema nekom boljem životu. Osećam da se definitivno krećem. Ti simptomi koji su me mučili, koliko god da su možda sitni, su bili na takvim “pozicijama” da su igrali odlučujuću ulogu u mojem životu da je njihova eliminacija ogroman dobitak za mene.

 Takođe, skoro da više nemam mučne snove. Ranije sam često imao takve snove i uvek se budio uz trzaje i uz neku dozu “jutarnje anksioznost”. Sada je ta anksioznost, nakon buđenja, bar deset puta slabija i povuče se veoma brzo.

 Prošlo je desetak dana od tada pa je možda još rano za zaključke jer još uvek ne znam da li će se taj (eliminisani) osećaj eventualno vratiti ili biti zamenjen nekim drugim simptomom. Ali uliva mi poverenje to što jedva mogu da se setim kako je taj osećaj “izgledao”. Ja verujem da se neće vraćati.

 U vezi toga što se sada slabo sećam kako je u praksi izgledao osećaj krivice i samih momenata dolaska do osećanja, pada mi na pamet da se možda celo to iskustvo sa krivicom u mojem umu vraća u memoriju iz prošlosti gde je trebalo uvek da i stoji.

 U nedavnom pismu, ovaj klijent kaže: „A kad ste pomenuli objavu moje ispovesti, pročitao sam je sada pa mogu da potvrdim da se simptomi nisu vraćali. Pre svega je stabilno to da anksioznost nikad više nije uzela maha ni u snazi ni u trajanju. Možete i to pomenutu u nekakvom predgovoru ili pogovoru da klijent potvrdjuje da su promene ostale stalne i da i nakon godinu dana od te ispovesti nije bilo promena u vezi opisanih poboljšanja.

 Uglješa“

         Pomogli ste mi da ne zaboravim da imam osećanja i sva prava da budem dostojan u ovom privremenom svetu. (Ž.T.)

          Delovi beležaka klijenta P.N. (uz saglasnost za objavljivanje na sajtu):“Juče sam bio na prvoj seansi kod  Tošića. Plakao sam, plakao kao nikad u životu. Plakao sam za dedom. Čudno je to. U početku mi je bilo teško da se pokažem kao slabić i da plačem. Onda je došlo vreme da se obratim majci – nisam mogao. “Plašim te se, gnevan sam!” Pitam se da li doživljeno osećanje može da bude u obliku gneva i psovki, a ne samo plakanje. Onda sam se obratio dedi. Često ga sanjam da je živ. Ne znam da li je živ ili mrtav u snu. Imam nerazrešena osećanja oko njega.

          “Osećam se dosta drugačije. Pre početka savetovanja, bila sam napeta i doživela sam nepodnošljivu depresiju i otupelost. Moja najbliža okolina me nije baš najbolje razumela. Nisu me uopšte razumeli. Sada sam dosta opuštenija i jasnija samoj sebi.” 

&&&

UTISCI EDUKANATA

…

Posle redionice “Psihologija klijenta u psihološkoj pomoći”: “Pročitala sam detaljno tekst, odličan je, hvala.Čini mi se da sada imam jasniju sliku kako tretman treba da izgleda, svrhu, zapravo vođenje do konekcije sa samim sobom, sa sopstvenim osećanjima. Sviđa mi se ovaj pravac, što više dobijam informacija i usvajam znanje to mi se sve više sviđa.  Hvala Vam za primere iz prakse koje delite sa nama to nam je od neprocenjive koristi jer na taj način dobijamo dugogodišnje iskustvo na korišćenje.” (Vesna Dimić)

&&&

Posle radionice “Ljubav, pozitivnost i optimizam”: “Poštovani Marjane, sinoćna radionica je proizvela toliko radosti u meni, pokazatelj da je bilo takvih doživljaja,pozitivnih i lepote od najranijeg doba do danas. Tako se dve paralelne linije u nama protežu i zajedno idu sa nama, pokazali ste nam da je moguće prisetiti se svih tih potisnutih i skoro zaboravljenih stvari i ljudi u nasem životu, koji su nam bili oslonac i uzor. Čudno je koliko se stvorilo slika, koje su izronile iz nas i oplemenile nam dušu, kao što se i osetilo radionica je disala smehom i kao da smo i po godinama se vratili u to doba. Drago mi je da smo uspeli da budemo spontani i da shvatimo da je odluka u nama,hoćemo li izvuci iz sebe to najbolje što možemo, svoj maksimum i boriti se za što više radosti i lepih trenutaka pored svih normalnih obaveza, dok teče ovaj zivot. Imam potrebu da Vam kažem, da sa svake radionice ponesem taj osećaj, koji mi dugo pomaže da na tu temu pravim poredjenja i sebi objašnjavam sve stvari koje učimo i slušamo od Vas. Isto tako moj osećaj je da su mi komunikacije uhvatile mnogo bolji ritam i da stahove koje sam imala skoro da su nestali, isto imam hrabrosti zaviriti u  sebe posmatrati i prihvatati bol koji me je pratio, i koji je još uvek tu samo dosta manji, isto je velika moja radost što sam na sinoćnoj radionici bila toliko opuštena i iskrena i što sam shvatila da je ipak bilo i dosta srećnih dozivljaja. A moram reći i to da svi uslovi  mog odrastanja, dugujem im veliku zahvalnost, jer bez njih mislim da ne bih bila toliko spremna da se svakodnevno borim i da i pored svih iscrpljujućih obaveza ipak nadjem sreću i radost u nekim momentima i doživim sreću i zadovoljstvo. Koliko smo u stvari ikad se zahvalili roditeljima na samom postojanju i stvarima kojima su nas naučili, bez obzira koliko imamo negativan osvrt na taj rani period, jer iz svakog dela života mozemo izvući pouku, šta je to sto nismo prevazisli i gde smo najtanji i šta je to što treba savladati. Mnogo sam Vam zahvalna, za kratko ovo vreme uspeli ste nam pribliziti i osvetliti mnogo pitanja i vraćate nas vrlo pažljivo , spontano i profesionalno nama samima.”  (Dragana Vuković)

&&&

Posle radionice “Šta nam je kao deci u stvari trebalo?”: Posle radionice sam imala neodoljivu želju da zagrlim svoje dete. Po prvi put nisam mu kupila slatkiše, jer je to bio uobičajen način da se iskupim kada sam odsutna, da ugušim svoje osećanje krivice. Često mi se čini da nisam sposobna bilo šta da osetim, sem griže savesti, osećanja krivice i osećaja potpune promašenosti. Imala sam potrebu da plačem, dok sam ga grlila, činilo mi se da sam po prvi put sa ljubavlju grlila sina. Imam potrebu da život svog sina ispunim ljubavlju, pažnjom, zagrljajima, priznanjem njegovih uspeha, sa svime onime što je meni bilo uskraćeno kada sam bila dete. Toliko pročitanih knjiga o vaspitanju dece, čak sam na ispitu iz Mentalne higijene imala pitanje baš u vezi sa vaspitanjem dece, ali mogu reći da to ništa nije bez iskustvenog rada. Tek sada vidim da bez osećanja istinske ljubavi, prihvatanja sebe, suočavanja sa sopstvenim duševnim bolom koji je potisnut, teško da možemo autentično istinski voleti drugo biće, čak i sopstveno dete. Marjane hvala Vam puno za ovu radionicu!  (Danijela)

 &&&

“Poslednja radionica je bila po mnogo cemu dragocena. Kratkim licnim radom,dosli smo u poziciju da pred drugima iskazemo svoje neostvarene decije potrebe, da ih artikulisemo, da ih ogolimo i da se emotivno otvorimo u grupi. Mislim da smo svi osetili kohezione faktore koje su ove ispovesti pokazale, kao i mogucnost da budemo emotivno angazovani u tudjoj ispovesti, i da osetimo neke izazove koji se postavljaju pred terapeutom. Takodje, postali smo svesni znacaja koji imaju rani porodicni odnosi na citav kasniji zivot i odluke u njemu. Osvetlili smo spektar potreba koje smo kao deca imali, kao i moguce ostale potrebe kojih mozda nismo bili svesni, ali koje teraju na dalju analizu. Cetiri sata nam je bilo malo da zaokruzimo ovu kompleksnu temu, tako da sa nestrpljenjem ocekujem sledecu radionicu i nastavak.”  (Jelena)

.

&&&

Posle radionice “Koje utiske možemo podeliti sa klijentima, a koje ne?”: “Moji utisci sa radionice su vrlo pozitivni. Dobila sam deo uvida kako izgleda terapijska seansa iz ugla terapeuta. Osvetlili su mi se neki aspekti uloge terapeuta kojih nisam bila svesna. Veoma sam zainteresovana za sledecu radionicu, tako da Vas molim da mi posaljete obavestenje kada budete utvrdili datum odrzavanja.”  Jelena

&&&

Posle radionice “Veština empatijskog reflektovanja osećanja”: “Veštine dobre komunikacije su nešto što često podrazumevamo da dobro poznajemo i uspešno primenjujemo i onda kad nije tako. Učestvujući u ovim radionicama, shvatila sam koliko je, vremenom, moj pristup sagovornicima  postao grublji i nedovoljno obziran. Koliko je, zapravo, potrebno da vežbam da se u komunikaciji povučem i oslobodim je svake agresivnosti. Bez obzira na to što sam, u suštini, saosećala sa svojim sagovornicima, moje reakcije su umele da budu netaktične i neumesne, ili više kritika nego podrška. Pokazalo se da uopšte nije jednostavno rečima iskazati samo podršku i razumevanje, iako i sama smatram da je to često u komunikaciji najpotrebnije. Ovaj problem je još ozbiljniji kada se posmatra u odnosu klijent – terapeut. Zato su mi radionice na kojima se uče veštine empatijskog reflektovanja osećanja izuzetno korisne.”    Branka Stevanović

 

“Poštovani Marjane,  istina je koliko smo zbunjeni kada je empatija u pitanju. Pošto svi težimo da budemo jako susretljivi kada smo u situaciji da slušamo nečiji bol , javlja nam se želja da pomognemo, dajemo razne svoje stavove i imamo zaštitnički stav… što jeste ljudski ali to ima svoje posledice i pri tom možemo gurati ljude od sebe i zaustaviti njihovo dalje otvaranje… i deljenje svojih osećanja, potreba, misli , dogadjaja… govorim o neprofesionalnom jednom vidu pomoći. Moj doživljaj za postojanje ovakve radionice je pravo blago, dobijamo pravi put kroz Vaše profesionalno predavanje, tako razdvajamo i učimo šta je empatija, koji su psihološki uslovi za rast i razvoj, kako oprezno i iskreno i usto vreme proći sa “klijentom” koji nas sam vodi kroz svoj svet . Samim tim učenjem, koje nam na tako spontan način približavate, mi sami prolazimo kroz sebe i realno sagledavamo koliko nas je to bilo dosada za druge… gde smo grešili, šta je to što treba ispravljati i graditi se, gde smo slabi i kakva nam je istinska komunikacija. Pošto su svi žedni svojih dubina i žele rad na sebi, oplemenjeni i podržani u ovoj radionici, koja nije samo korisna za pojedinca, već za naše porodice, prijatelje, poslovne saradnike a to je jedna kolektivna promena, jer ako pojedinac ima preobražaj u sebi, on to reflektuje svom okruženju i pri tom spasava mnoge odnose porodicne, prijateljske i poslovne… Jako sam zadovoljna da sam na ovom putu, hvala,  Dragana Vuković.

 

Postovani Marjane, radionica u kojoj sam učestvovala, pružila mi je drugačiji pogled na empatiju (saosećanje). Većina nas smatra da nam je sposobnost empatije na visokom nivou, da smo sposobni da se uživimo u osećanja drugih, prijatelja, članova porodice i šire okoline. Međutim, više smo spremni da iznosimo stavove, mišljenja, kvalifikacije. Osećanja obrađujemo na intelektualnom nivou, pri tom ne shvatamo da ne reflektujemo osećanja drugih, već ih jednostavno intelektualno obrađujemo formirajući mišljenje o njima. Dok slušamo ne retko nam se omakne rečenica da znamo kako se neko oseća, a često smo spremni i da mu kažemo i zbog čega, ne shvatajući koliko smo u zabludi. Mi u stvari ne reflektujemo njegovo osećanje, ako nam čovek priča da kroz život nije imao podršku okoline, porodice prijatelja, retko kad prepoznamo njegovo istinsko osećanje u vezi onoga što nam je ispričao. Ne reflektujemo njegovo osećanje, teško prepoznajemo osećanja drugih, pre svega tu je uticaj sredine, obrazovanja, kulture, što sve utiče na nas da pre potiskujemo svoja osećanja ili da ih racionalizujemo, nego da ih prepoznamo, izrazimo i artikulišemo, a na kraju i prihvatimo. Izgubili smo negde nit sa sopstvenim osećanjima, ukoliko ne možemo da prepoznamo i izrazimo sopstvena osećanja, teško se od nas može očekivati da prepoznamo ono što drugi osećaju. Vrednost radionice ,,Veština empatijskog reflektovanja,, osećanja je u tome što nas ponovo, vraća i uči da izrazimo i artikulišemo osećanja, a ne stavove i mišljenja. S postovanjem, Danijela

&&&

Posle radionice “Psihologija osećanja”: “Poštovani gosp. Tošiću, jako mi je drago da sam sinoć prisustvovala i bila u vašoj kreativnoj radionici. Osećam da smo svi dobili dobro usmerenje i veliku podršku…snagu da se borimo i sunce da ugleda naše istinsko “ja”. Nije mi samo jasno zašto toliko vremena treba da prodje u našim životima i koliko tačno moramo da pregazimo, ali iskreno meni je bilo čudno da toliko sami sebe u stvari ne poznajemo..sinoć sam shvatila koliko je suštinski bitno živeti istinito… i svaki novi dan i svakog trena biti prisutan i ne odbaciti svako osećanje. Zahvalna sam Vam na tako profesionalnoj, spontanoj, nenametljivoj, iskrenoj putanji… Jako sam srećna i zahvalna sam Vam, pozdrav Dragana Vuković”