Kada obične dileme postanu mučne

Dejan (20) je često zapadao u dileme kao što je da li da nastavi da gleda televiziju ili da radi nešto koristno za svoj život. To bi ga, zatim, vodilo u teško i mučno kajanje zbog svog propuštenog vremena u životu i uznemiravajućeg nezadovoljstva onim što je do tada postigao. 
Takva rastrzajuća osećanja su postajala toliko jaka da su mu potpuno kvarila dan i dovodila ga do očaja.

Tokom seanse on dolazi do otkrića da je to, u značajnoj meri, rezultat višegodišnje mučne porodične atmosfere gde ga je otac gurao da se bavi bridžom (poznata igra kartama), dok je majka bila protiv, što je njegove roditelje bilo dovelo skoro do pred razvod.

Dešavalo bi se i nešto drugo: Oba roditelja bi ga primoravala da pročita neku knjigu (“da ne bi ostao glup”), a kada on to ne bi uradio, oni bi zajedno očajavali pred njim, izražavajući time svoj strah za njegovu budućnost.

Rezultat takvih dugotrajnih porodičnih iskustava bili su njegovi strahovi da će pogrešiti, da neće donete pravu odluku, da će propustiti da nešto uradi, da neće dobro izabrati, i sve to u toj meri da se pretvaralo u veliki grč, unutrašnju iscrpljujuću borbu i očaj. Obične dileme, koje imaju svi ljudi, kod Dejana (kao i kod nekih drugih ljudi) pretvarale su se u teško samomučenje, zbog porodičnog iskustva gde su roditelji dramatizovali razlike u svojim vaspitnim stavovima i dramatizovali posledice detetovog odbijanja da radi nešto što je korisno i “dobro za njega”.

Kada se kod običnih ljudskih dilema izgubi lakoća, vedrina i radost izbora, to znači da je zaboravljena radost života. A radost života samog je doživljaj bez koga sva nečija postignuća u životu nemaju pravi temelj, mogu na subjektivnom planu izgubiti smisao i iznenada se srušiti, što vidimo kod samoubistava mnogih talentovanih i uspešnih ljudi.