Uvid

Neki od pojmova i izraza dodirnih sa “uvidom” su: shvatanje, razumevanje, povezivanje, osvetljavanje, prosvetljavanje, spoznavanje, “sloboda je spoznata nužnost”, mapa, nacrt.

Na ovom mehanizmu počivaju, najpre sve one terapije koje počivaju na uverenju da se do izlečenja problema “na nervnoj bazi” prvenstveno dolazi razumevanjem tih problema u kontekstu prošlih događaja i nesvesnih doživljaja vezanim za njih. Svakodnevnim jezikom rečeno, “Ako se otkrije nesvesni uzrok, tegobe će nestati!”. To se uglavnom postiže terapeutovim povezivanjima delova klijentove priče, njihovim tumačenjima u kontekstu prošlih doživljaja, analizom otpora koji se na tom putu javlja, itd. Cilj toga je postizanje uvida kod klijenta o vezi između njegovih prošlih iskustava i sadašnjih problema. Uvid se često mora prorađivati neko vreme da bi imao trajno dejstvo na buduće ponašanje osobe.

Tokom života, kao i tokom mnogih vrsta psihoterapija, ljudi stiču iznenadne (mada često dugo pripremane) uvide o raznim “istinama” o sebi, svom životu, o ljudima, o životu uopšte. Na primer:

• “Otkad sam shvatio da ljude ne mogu promeniti, mnogo se manje nerviram!”
• “Toliko mi je vremena trebalo da uvidim da ne moram biti savršena da bi me neko voleo!”
• “U stvari, život je ono što se dešava dok pravimo nove planove!”
• “Sad tek razumem zašto mi je ta žena uvek bila antipatična: podsećala me na moju vaspitačicu u obdaništu koja je samo vikala na nas! Nisam ranije bio toga svestan!”
• “Pa, da! Baš kao što u terapiji stalno čekam da vi počnete, tako sam i u životu uvek čekao da neko prvi počne: posao, upoznavanje…!”
• “Sada, posle nekog vremena na terapiji, otkrivam da sam uvek bio preterano uzdržan i ukrućen jer sam kao dete stalno bio kritikovan; šta god bih uradio, za moju majku bi to bilo “loše”, “glupo”, i onda bi mi ona dugo držala pridike o tome kako treba i šta treba…To me je slomilo!”
• «Od kada sam ovo shvatio kao da su mi se oči otvorile!»

Uvidi mogu biti spontani, inspirisani životnim događajima, ali i sistematski pripremani. Da bi postigli uvid kod svojih klijenata, psihoterapeuti koriste različite tehnike i metode. Ovaj mehanizam koriste terapeuti mnogih terapijskih škola, ali je to dominantni mehanizam psihoterapijske promene u psihoanalitičko-psihodinamskim terapijama, Frojda (Sigmund Freud), Junga (Carl Jung), Klajnove (Melanie Klein), Vinikota (Donald Winnicott), Kohuta (Heinz Kohut) i drugih autora. Uvidom se osvešćuju dotad potisnute neprijatne nesvesne veze na kojima počivaju simptomi i smetnje. Osvešćivanjem nesvesnih veza, simptomi bi trebalo da se razreše.

Anthony Storr, poznati engleski psihoterapeut, u svojoj knjizi Umeće psihoterapije navodi primer «ispravne i relativno jednostavne» interpretacije prisilne misli jedne pacijentkinje da bi nehotice mogla da povredi ili ubije svoju bebu. Ona je sa mužem živela u istom domaćinstvu sa svojom vrlo nametljivom svekrvom, koja se preterano mešala u sve, a muž je bio neodlučan u suprotstavljanju svojoj majci. Ovoj ženi je, navodno, veliko olakšanje donelo terapeutovo tumačenje «da nije neprirodno da se ideja o uklanjanju bebe pojavila, jer da nema bebe, mnogi od njenih problema u odnosu s mužem i svekrvom iščezli bi. Ona je shvatila da nije tako ‘dobra’ kao što je pretpostavljala i da njena preterana pokornost prema drugim ljudima nije bila iskrena, i tu interpretaciju je prihvatila.» (str. 60)

Uvid se koristi i u drugim vrstama psihoterapije, npr. TA (transakcionoj analizi) Erika Berna (Eric Bern), Geštalt terapiji Frica Perlsa (Fritz Perls), Zen terapiji, itd. Osvešćivanje koje se ovde postiže ne odnosi se toliko na potisnute bolne lične istine, već na ograničenja ili zablude u pogledu na život i međuljudske odnose. Uvidom ove vrste, koji ima veze sa prosvetljenjem ili otkrovenjem, postiže se relativno nagla reorganizacija opažanja stvarnosti, koja proizvodi osećaj njenog dubljeg razumevanja, harmonije, i kao rezultat toga – osećaj duševnog mira i unutrašnje jasnoće.

Uvidi neprestano prate naš život, pa i učešće u psihoterapiji. Oni se javljaju i u psihoterapijama koje se ne oslanjaju na ovaj mehanizam psihoterapijske promene i nemaju za cilj da ga izazovu i koje pripadaju drugim pristupima, npr. bioenergetici (Alexander Lowen), primalnoj terapiji (Arthur Janov) ili bihejvior terapiji. To je zato što je uviđanje (otkrivanje smisla, razumevanje, povezivanje) jedan od osnovnih načina na koji mi učimo i saznajemo o svetu, ljudima i sebi. Razlika između psihoterapija po pitanju uvida je samo u tome koliko se neka psihoterapija oslanja na njega, koliko mu pridaje značaja kao mehanizmu terapijske promene i u kojoj meri sistematski nastoji da ga izazove. 

Iako je uvid dominantan mehanizam promene u psihoanalitičko-psihodinamskim pristupima, ovaj pojam u psihoanalizu nije uveo Frojd, već Frenč (French) tek 1939., iste godine kada je Frojd umro, a preuzeo ga je od Kelera (W.Koeler) iz Geštalt psihologije. “Reći sve, ne činiti ništa”- jedno je od pravila u psihoanalizi, koje nam ukazuje i da je uvid nečujan i nevidljiv (osim onog “Aha…”) unutrašnji, spoznajni duševni događaj. Uvid može biti plići, npr. određeno povezivanje činjenica iz života, koje klijent nije do tada napravio, a može biti i dublji, ponekad i vrlo dubok, gotovo šokantan, koji prožme dušu osobe do temelja i proizvede velike promene u njenom shvatanju sebe, svog života, odnosa među ljudima ili sveta uopše. Tačan i uvremenjen uvid uvek donosi manje ili veće psiho-fizičko rasterećenje, opuštanje i osećaj harmonije u organizmu. “Spoznaćeš istinu i ona će te osloboditi” – poznati je citat iz Biblije.

Ima mišljenja da sposobnost uviđanja ima veze sa nivoom inteligencije. U psihoterapiji, klijenti uviđaju pravila (u svom ponašanju), zablude, pronalaze smisao svojih postupaka, uzročne veze između različitih činjenica svog života, nesvesna prenošenja (prenos, transfer) svojih osećanja prema značajnim osobama iz svog života na druge ljude, itd. Uvidi mogu biti više intelektualni (mentalni, kognitivni, spoznajni), bez većeg uključivanja emocija, ali mogu biti i praćeni jakim osećanjima, sa velikim uključivanjem emocija. Smatra se da su ovi drugi uvidi značajniji u psihoterapiji, da imaju veće i dublje pozitivno dejstvo na klijenta. Na primer, kada klijent konačno jasno uvidi da je svoju neprestanu intelektualnu borbu sa terapeutom u stvari preneo iz svoje dugogodišnje iscrpljujuće intelektualne borbe sa ocem, to nije samo kognitivni događaj povezivanja činjenica, već može biti i vrlo dubok emotivni doživljaj, koji klijent oseća celim telom, za koji su vezana brojna pojedinačna sećanja i scene, i koji može biti praćen i suzama. Sledi još jedan primer za uvid:

“…Lečio sam pacijentkinju…sa opsesivnim osobinama ličnosti koja mi je stalno govorila o svojim osećanjima prema svom kvazi-momku, i svojoj krajnjoj anksioznosti kada su kod nje provalila burna osećanja prema jednom drugom muškarcu koga je iznenada upoznala. Pokušao sam sa mnogim “nagađajućim” tumačenjima, ali je njeno ponašanje ostalo nepromenjeno oko dve i po godine. Ona je bila mlađa sestra i kada se rodila, njena majka se jako razbolela; jednog dana sam iznenada shvatio da je svojim ponašanjem ona odigravala unutrašnji konflikt svoje majke po rođenju druge ćerke: erupcija osećanja prema novoj bebi, a zatim okretanje prema prvom detetu. Kao da nije mogla da oba deteta obavije svojom ljubavlju, te je razvila jaku astmu u vreme rođenja moje pacijentkinje. Ja sam tu reagovao, protumačio ovo – tj. ideju da svojim ponašanjem ona odigrava majčin konflikt – i to je odmah kliknulo; tokom sledećih nedelja ona je dozvoljavala da se njeni doživljaji i ponašanje tumače transferno. Akutni oblik njene anksioznosti se izgubio.” (Symington, N., 1986, p.34-35)

            U prethodnom primeru, Nevil Simington je pokušao da poveže pacijentkino ponašanje u njenom aktuelnom ljubavnom životu sa unutrašnjim konfliktom koji je njena majka proživela u vreme pacijentinog rođenja i, navodno, uspeo da proizvede delotvorni uvid. Ovakav pokušaj pretpostavlja da beba na neki nesvestan način može da registruje majčina značajna unutrašnja, duševna zbivanja i da ih prenese na neki plan svog ličnog života, čak mnogo godina kasnije. Ovo je primer za transferni uvid, tj. uvid koji se tiče povezivanja svog ponašanja i doživljavanja sa ponašanjem i doživljavanjem neke druge značajne osobe prema toj osobi, obično u nekom periodu u prošlosti.

Nema sumnje da ponekad uviđanje daje odlične rezultate. Na primer, Michael Jacobs navodi vrlo pozitivne efekte koje je imao uvid kod jedne mlade žene, klijentice Hazel, koja je imala problema sa gojaznošću. Prethodno tumačenje terapeuta imalo je za cilj da izazove uvid koji bi povezao njeno prekomerno unošenje hrane sa obezbeđivanjem zaliha sreće nije dalo rezultata, ali sledeće jeste. Naime, posle određenog perioda psihoanalitičkog rada, ispostavilo se da Hazel ima strah od napuštanja od strane svog momka i da prekomernim jelom nesvesno pokušava da ga na svaki način zadrži – čak i tako što bi ga pojela. Uvid je bio: “Poješću te – toliko te volim!”. Iako povezivanje prekomernog konzumiranja hrane sa gomilanjem zaliha sreće u mislima nije daleko od povezivanje prekomernog konzumiranja hrane sa jedenjem osobe koju toliko volimo, drugi uvid je imao terapijskog efekta, a prvi nije.

            Postoje i druge psihoterapije, koje nisu psihodinamskog tipa, a koje ipak koriste uvid kao dominantni princip terapijske promene. Jedna od takvih terapija je i Pozitivna psihoterapija Nosrata Peseškijana, predstavljena u njegovoj knjizi Istočnjačke priče u psihoterapiji, prevedene kod nas. Naziv terapije može biti zbunjujući jer asocira na grupu terapija koje se baziraju na pozitivnom mišljenju, a koje pripadaju kognitivno-bihejvioralnom pristupu. Ipak, veza sa ovim pristupom postoji preko činjenice da čin pričanja neke ezoterične priče od strane terapijskog stručnjaka može imati sugestivno dejstvo na klijenta. Autor predgovora ove knjige, dr Petar Opalić smatra da je ova terapija bliska egzistencijalističko-fenomenološkim terapijskim pravcima. Iz svetla naše podele, pak, ova terapija spada u one kod kojih je uvid dominantan mehanizam promene. To je drugačija vrsta uvida od psihodinamskog, izazvan je neobičnim obrtom u priči koju terapeut ispriča, ali je tu ipak reč o relativno nagloj reaorganizaciji opažajno-misaonih funkcija u klijentovoj psihi koja dovodi do terapijske promene. Sledi primer.

            Peseškijanu se obratio 48-godišnji trgovac, zabrinut da mu 20-godišnja ćerka – koja je otišla na studije u drugi grad – ne skrene sa moralno ispravnog puta, pošto je primetio da su mladi ljudi danas tako lakoumni i naivni da mogu lako obrukati porodicu. Psihoanalitičar bi u ovom slučaju pokušao da dugotrajnom analizom pomogne klijentu da dopre do uzroka svoje preterane zabrinutosti (i to zbog nečega što se još nije dogodilo). Kognitivni terapeut bi pokušao da verbalno-logičkim stredstvima ukaže klijentu na besmislenost njegove preterane zabrinutosti. Bihejvioralni terapeut bi možda pokušao sa sistematskom desenzitizacijom, tj. vežbama opuštanja pri pomisli da se devojka ponaša nedolično. Telesni psihoterapeut bi možda zaključio da klijentovi kruti i konzervativni stavovi imaju veze sa njegovim telesnim oklopom koji treba olabaviti. Peseškijan je, pak, ispričao klijentu priču Dobar uzor, u kojoj je neki mula namerio da zaštiti svoju kćer od iskušenja života, ali i njihovu porodicu od sramote, te joj je pričao kako «svi muškarci hoće samo jedno», a ti «uopšte ne primećuješ kako sve dublje toneš u kaljugu njihove požude…Prvo se muškarac zanese tvojim lepim licem i divi ti se. Onda te pozove da izađeš s njim. Onda prođete pored njegove kuće i on ti kaže da bi samo hteo da ode po svoj ogrtač. Pita te ne bi li ti htela da ga otpratiš do njegovih odaja. Onda te pozove da uđeš i sedneš i ponudi te čajem. Slušate zajedno muziku i, kada dođe čas, on se odjednom baci na tebe. Tako si ti osramoćena, osramoćeni smo mi, tvoja majka i ja. Naša porodica je osramoćena, a naš ugled je propao.» Kćer je ozbiljno shvatila očeve reči, a onda mu se jednog dana obrati, priznajući mu svoje oduševljenje prema njegovom poznavanju toka stvari. «Bilo je tačno onako kako si opisao. Prvo se divio mojoj lepoti. Onda me je pozvao. Kao slučajno prolazili smo pored njegove kuće. Tu je, siromah, primetio da je zaboravio ogrtač i da me ne bi ostavio samu, zamolio me da ga otpratim do njegovih odaja. Kako pristojnost i zahteva, ponudio me je čajem i ulepšao vreme prekrasnom muzikom. Mislila sam na ono što si mi rekao i tačno sam znala šta mi se sprema, ali videćeš da sam dostojna da budem tvoja kći. Kada sam osetila da se približava trenutak, bacila sam se na njega i osramotila sam ja njega, njegove roditelje, njegovu porodicu, i upropastila njegov ugled i njegov dobar glas!»

            Peseškijan kaže da se pri kraju priče klijentu na licu pojavio izraz zaprepašćenja, a potom je počeo da se smeje. Odmah je počeo da priča o svojoj porodici i kako je trpeo pod očevim autoritetom i zahtevima za bespogovornu poslušnost. Konačno, klijent je “bio osposobljen da se suoči sa svojim konfliktom i odgovarajućim posledicama u odnosu prema ćerci…” kao i da je “postao mnogo kritičniji prema sebi.” (Peseškijan, N., 1991, str.130-133)

            U Transakcionoj analizi, terapeut – koristeći duhovite izraze – pomaže klijentu analizom njegovog životnog scenarija, otkrivanjem skrivenih štetnih poruka roditelja i igara koje klijent igra u odnosima sa drugim ljudima, osvetljavanjem tih igara i napuštanjem samoporažavajućeg ponašanja, sa ciljem da klijent postane autentična i slobodna ličnost, a ne žrtva destruktivnog životnog scenarija. To je takođe neka vrsta uviđanja, podržana sugestivnim terapeutom koji zrači odlučnošću, pruža zaštitu klijentu i daje mu dopuštenja za zdrava i ispravna ponašanja. Evo kratke ilustracije:

            «…Kada je Viktor bio spreman da potraži novi posao, njegova žena je rekla prijatelju: «Pokušaće da vidi kako će da ispadne».

            «Neću pokušati», rekao je Viktor. «Ovoga puta ću uspeti».

            «Znači, konačno si odustao od pokušavanja i hoćeš nešto i da uradiš!», prokomentarisao je prijatelj.

            «Dakle, sad imaš dopuštenje da uspeš», reče dr Q. kada je Viktor ispričao ovu anegdotu.

            «Ne, nemam dopuštenje da uspem» odgovorio je Viktor. «Dopušteno mi je da prestanem da se trudim (uzalud), da prestanem samo da pokušavam.»

            «Kako to funkcioniše?», upitao je dr Q.

            «Majka je imala običaj da kaže ‘Samo se ti trudi, ako ti i ne uspe, u svakom slučaju je dobro’. Sad kad znam marsovski (jezik bukvalnih značenja – prim. M.T.), vidim kako je to prevelo moje Dete: ‘Nemoj da uspeš, bolje ti je kod mamice’. Trebalo mi je oslobođenje od pokušavanja i truda pa da konano nešto uradim. Sad sam veliki dečko…»» (Bern, E., 1995, str.293)

            U psihoterapijama koje u sebi sadrže duhovnu dimenziju, ili bar element duhovne nadgradnje, takođe uvid ima značajno mesto. Mnogim čitaocima je poznata knjiga Put kojim se ređe ide Skota Peka (Scott Peck), te se sami mogu uveriti u ovu tvrdnju. Nedavno je jedna druga knjiga skrenula pažnju javnosti: Priznati ono što jeste, intervju sa Bertom Helingerom (Bert Helinger), koji je razvio svoju Fenomenološku psihoterapiju, poznatu i pod imenom Poredak ljubavi, Porodični raspored, Order (na engleskom znači red, poredak). U ovoj direktivnoj grupnoj terapiji, u kojoj je i terapeutski stil prilično direktivan, ima i katarze, ali i uvida u transgeneracijsku porodičnu dinamiku, kao i uvida u smislu rekonstrukcije u načinu opažanja onoga što se dogodilo u porodici. Klijent najpre izlaže svoj problem i uz pomoć terapeuta postavlja u prostoriji svoju porodicu (ponekad i veše generacija) birajući od članova grupe zastupnike članova svoje porodice, dok on igra samog sebe. Helinger kaže da uvid prepoznaje po ozarenim licima članova grupe kada dođe do razrešenja porodičnog konflikta. Uvid se može dogoditi i van terapijske seanse. Na jednoj seansi, svoju porodicu je postavio klijent, i tada je “izašlo na videlo” da on hoće da napusti svoju porodicu. Terapeut je prekinuo rad, a klijent se osetio strašno povređenim.

            “Posle izvesnog vremena me je pozvao telefonom i rekao da sada zna zašto hoće da napusti porodicu. Imao je sestru bliznakinju koja je umrla pri rođenju. Hteo je da je sledi. Shvativši to, zamislio je svoju sestru pored sebe i reako joj da je njeno mesto tu pored njega. Sada je konačno mogao da lako i srećno ostane uz svoju porodicu.

            Nekoliko meseci kasnije me je pozvao i rekao da je shvatio još nešto vrlo važno. Već duže vreme je stajao na granici pokušaja da počini incest sa svojom ćerkom. Onda mu je iznenada postalo jasno da je u ćerki, u stvari, video svoju sestru bliznakinju. Od tog trenutka više nije osećao potrebu za pokušajem incesta.” (Helinger, 2005)

_________________________________________

Bern, E.: Šta kažeš posle zdravo, Nolit, Beograd, 1995.

Helinger, B. i ten Hevel, G.: Priznati ono što jeste, Paideia, Beograd, 2005.

Peseškijan, N: Istočnjačke priče u psihoterapiji, Nolit, Beograd, 1991.

Stor, A.: Umeće psihoterapije, Predrag i Nenad, Beograd, 1999.

Symington, Neville: The Analytic Experience, St. Martin’s Press, New York, 1986.