Učenje

Učenje je – u kontekstu ove knjige – reč koja predstavlja mnogo drugih reči, izraza, značenja i postupaka za postizanje promena kod ljudi. Kao što važi i za druga dva principa, i ovaj princip promene ima i širu primenu od one u psihoterapiji. Njega koriste, namerno ili ne, roditelji, vaspitači, učitelji, lekari, psihijatri, poslodavci, čak i političari. Na primer, kada neko ko nešto ne ume i vežba da to nauči, to je korišćenje principa učenja (“Vežba čini čuda”; “Ponavljanje je majka nauke”). Ako se neko boji da se vozi u liftu, pa ga neko ohrabruje ili on sam namerno sebe izlaže ovom iskustvu, on se nada da će se tako najbolje osloboditi straha od lifta, bez obzira na uzrok tog straha (“Ništa ne uspeva kao uspeh”; “Klin se klinom izbija”). Ili, ako neko pokušava da potištenost izleči namernim pozitivnim mislima, to je takođe primena ovog principa (“Misli pozitivno i tako ćeš se osećati”). Takođe, kada neko hoće da nauči nešto tako što gleda i ponavlja kako to neko drugi radi, opet je reč o principu učenja. U javnom životu i politici imamo pokušaje primene ovog principa kada se pominje usvajanje i prilagođavanje tuđih zakona, prelaženje s reči na dela, pokretanje sopstvene proizvodnje, oslanjanje na svoje resurse. Tome se mogu dodati svi govori, apeli, zalaganja, stavovi, saopštenja, akcije, projekti, pokreti. Nagrade i kazne, ukori i odlikovanja, zatvori i nagradna odsustva, takođe spadaju u pokušaje da se ljudi menjaju u određenom smeru primenom principa učenja (princip štapa i šargarepe). U ekonomiji se smatra da će društvu biti bolje ako se radi, privređuje, proizvodi, a da su kultura, sport, nauka, informisanje od drugorazrednog značaja.

            Prema tome, kad god i gde god neko u radu sa ljudima direktno ide na proizvođenje određenog rezultata (stava, misli, osećanja, veštine, ponašanja) on se drži principa učenja kao jednog od mehanizma promene.

Značenja, pojmovi i izrazi koji imaju veze sa “učenjem” su: proba, vežba, aktivnost, praksa, delanje, odlučivanje, «ništa ne uspeva kao uspeh», «misli pozitivno», slušanje, gledanje, pipanje, eksperiment, usvajanje, prihvatanje, utiskivanje, instaliranje, ubacivanje, odvikavanje, navikavanje, itd.

            U psihologiji, više pojava i procesa spadaju pod pojam učenja.

Klasično uslovljavanje

Ova vrsta učenja se koristi u bihejvior terapiji (sistematska desenzitizacija), u neuro-lingvističkom programiranju (NLP), u biofidbeku, itd. U srednjoškolskim udžbenicima psihologije uvek se navodi eksperiment Pavlova sa psom: kad god ga je hranio, Pavlov je aktivirao zvono. Posle određenog vremena, sam zvuk zvona je proizvodio čak i fiziološku reakciju očekivanja hrane (lučenje kiseline u želucu). Isto tako, neki roditelji dece koja grickaju nokte pokušavaju da ih «izleče» time što im vrhove prstiju mažu nekom ljutom ili gorkom supstancom, kako bi dečji mozak stvorio automatsku reakciju izbegavanja ove «loše navike». Ili, postoje naprave za decu koja mokre noću krevet, koje aktiviraju neprijatan zvučni alarm kada se dušek kreveta pokvasi. Opet je cilj da se nepoželjno ponašanje i neprijatnost povežu automatski, na telesnom, organskom, fiziološkom nivou, zbog vremenske blizine uslovne draži (otud ime uslovljavanje) i neke nagonske aktivnosti (ishrana, fiziološko pražnjenje, itd).

Instrumentalno učenje

Ovo je vrsta učenja putem pokušaja i pogrešaka. Mnogo neuspelih pokušaja dolaženja do nekog cilja se zaboravlja, dok se uspešne akcije, koje konačno dovode do cilja, pamte i upisuju u sećanje. Sa ponavljanjem zadatka, vreme lutanja se sve više skraćuje, a ostaje samo precizni niz akcija koji najbrže vodi do cilja. U širem smislu reči, u instrumentalno učenje polažu nade svi psihoterapeuti jer klijenti tokom psihoterapije treba da nauče nešto što će im pomoći da se bolje osećaju u životu. Takođe, na putu do tog krajnjeg cilja, psihoterapeuti se nadaju da će klijenti putem pokušaja i pogrešaka naučiti kako da koriste terapijski metod koji im se nudi. Ali u užem smislu reči, instrumentalno učenje najviše koriste terapeuti kognitivno-bihejvioralne orjentacije sa nadom da će klijenti na ovaj način naučiti neko poželjno ponašanje, neku psiho-socijalnu veštinu. Na primer, asertivno ponašanje. To je ponašanje, za koje je utvrđeno da nedostaje mnogim osobama koje se javljaju psihoterapeutima za pomoć. Naime, asertivnost je neka vrsta otresitosti u odnosima sa ljudima. Asertivan je onaj ko se ne savija dugo i ne ćuti pod pritiscima drugih ljudi, već ume da primereno situaciji agresivno i snalažljivo odgovori. Asertivna osoba ne sedi na svojim potrebama već preduzima nešto što će joj poboljšati situaciju ili zadovoljiti potrebu, ali bez suvišnog povređivanja drugih. Elem, asertivnost ili otresitost se ne može naučiti odjednom, već postepeno, kroz mnogo pokušaja i pogrešaka, uz redovnu podršku i ohrabrivanje terapeuta.

Kognitivno učenje

Za razliku od životinja, koje uglavnom uče klasičnim uslovljavanjem i instrumentalno, ljudi su sposobni da uče i na osnovu tuđe priče, razgovora sa nekim, razmišljanja i korišćenjem logike. Kada terapeut pokušava da svojom pričom utiče da klijent promeni svoje viđenje problema, otkloni zablude, sazna važne činjenice, otkrije nelogičnosti i motiviše klijenta na akciju u određenom smeru, onda on pokušava da izazove terapijsku promenu kognitivne prirode, putem kognitivnog učenja. Terapeuti koji se oslanjaju na ovu vrstu učenja veruju u moć razuma, logike, mišljenja, svesnosti, više nego terapeuti drugih orjentacija. Na primer, ima terapeuta koji će pokušati da ubede (motodom ubeđivanja, persuazije) klijenta koji je potišten jer veruje da je ceo svet iskvaren da «nije baš sve tako crno» i da ima puno primera poštenja, hrabrosti i plemenitosti u ponašanju ljudi, čak i onih iz klijentove neposredne okoline. Pretpostavka je da će se klijent bolje osećati ako prestane da veruje da je stvarnost baš toliko gorka na osnovu toga što ga je terapeut podsetio i ukazao mu na svetlije strane njegovog života i okruženja. Drastičan primer ubeđivanja je kada terapeuti pokušavaju da klijenta odgovore od samoubistva, navodeći mu različite racionalne razloge za besmislenost takvog čina. Nema sumnje da skoro svi terapeuti u nekom trenutku svog radnog veka pokušaju da apeluju na racionalni deo klijentove psihe u nadi da će nekom vrstom ubeđivanja i logičkog dokazivanja izazvati pozitivne promene, ali kognitno i bihejvioralno orjentisani terapeuti to rade mnogo više i češće nego drugi (zagovornici psihodinamskih i ekspresivnih terapija).

Učenje pod sugestijom

Sugestija, za razliku od poziva na logičko razmišljanje, više se oslanja na autoritet terapeuta kao stručnjaka i znalca, a u krajnjem slučaju i na njegovu karizmu. Klientu se sugeriše doživljaj, stav, ponašanje za koje je terapeut ubeđen da će pomoći klijentu da postigne terapijski cilj. Kao što je slučaj i sa ostalim oblicima učenja koje sada obrađujemo, i za sugestiju važi da se ona uglavnom daje bez prethodnog dubljeg bavljenja uzrocima i poreklom nekog psihološkog problema. Sugestija se može davati klijentu dok je on u svesnom stanju ili uz primenu hipnotičkog transa, kao u hipnoterapiji.

            Na primer, terapeut može sugerisati klijentu da ne treba toliko da brine u životu, da je to suvišno, iscrpljujuće i neće pomoći da stvari idu dobrim tokom. «Nema svrhe da toliko brinete o svemu, to je preterano. Umerena briga postoji kod svakog od nas, ali vaša je preterana i može samo proizvesti probleme, umesto da pomogne da se oni reše». Cilj ovakve intervencije je da svojim autoritetom terapeut smanji klijentovu napetost, anksioznost, a time i popravi njegovo opšte duševno stanje.

            Drugi primer je kada terapeut govori klijentu – koga je najpre uveo u hipnotički trans, ili bez toga – da će se od danas sve bolje osećati, u svakom pogledu, da će se osećati sve sigurnijim u sebe, sve jačim, da će sve bolje komunicirati sa ljudima i sve više napredovati u životu. (Popularna preporuka za napredovanje u životu: «Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem», koju primenjuje i glavni junak filma «Sećaš li se Doli Bel», samo je samoterapeutska varijanta ove sugestije). Opet, i u ovom slučaju, imamo pokušaj terapeuta da proizvede pozitivne promene u doživljavanju i ponašanju klijenta, bez prethodnog dubljeg i dužeg istraživanja uzroka njegovih loših osećanja, nesigurnosti, slabosti, nesnalaženja i zastoja u životu.

            Autosugestiju u vidu uobraženja pozitivnih promena zagovarao je Emil Kue (Emil Cue), hirurg Berni Sigel (Bernie Siegel) u knjizi o lečenju oboleleih od raka «Ljubav medicina i čuda» (Love, medicine and miracles), a najpoznatiji zagovornik pozitivnog mišljenja je možda Džozef Marfi (Jozef Marphy) sa svojim knjigama o «Moći Podsvesti». Praktične knjige Dejla Karnegija (Dale Carnegie) o veštinama komunikacije u različitim situacijama takođe su inspirisane strategijom pozitivnog mišljenja i vežbanja.

            Prikrivenu sugestiju je u terapiji koristio Milton Erikson (Milton Ericson). Na primer, jednom mu se obratila majka devojčice koja je uobrazila da je debela. On je zakazao sastanak kod njih kući, prethodno se dogovorivši sa majkom da bude u krevetu i glumi da je bolesna. Devojčica je mislila da je terapeut došao zbog majke, ali je i ona bila u sobi. Erikson je došao, seo na krevet pored žene, pričao sa njom, proveravao vitalne funkcije, itd. U pravom trenutku, on je ustao i namerno napravio korak unazad, nagazio devojčicu na nogu i kao uzgred rekao: «Izvini, toliko si sitna i mršava da te nisam opazio!» Od tog dana, devojčicina opsesija svojom debljinom je prestala. Za Miltona Eriksona, sugestije koje nisu u prvom planu, već su izrečene kao nešto uzgred, imaju veću moć od onih direktno izrečenih klijentu u cilju promene.

Učenje po modelu

            Usvajanje drugačijeg, novog, zdravog, poželjnog oblika ponašanja može se postići i tako što se klijentu omogućava da vidi i čuje kako to neko drugi uspešno radi. Ova tehnika je više indirektna, terapeut ne sugeriše klijentu kako da se ponaša, već mu samo omogućava da uči na osnovu modela, uzora. Poznat je u psihologiji eksperiment sa dečakom, kome je najpre veštački stvoren strah od belog (zeca, krzna, mantila…) a  koji je zatim «lečen», između ostalog i tako što je posmatrao kako neko drugi dodiruje i drži u rukama belog zeca, belo krzno opuštenog izraza lica i bez straha. Danas se u bihejvior terapiji strah od pauka takođe često leči učenjem po modelu: pacijentu se organizuje da gleda kako nekko drugi bez straha prilazi pauku, uzima ga, drži u ruci, pušta da mu hoda po telu, itd.

Dakle, za ovaj mehanizam nije bitno razrešavanje prošlosti. Znamo mnogo ljudi koji kažu: “Ne vredi mi da se bavim onim što je bilo, to ne mogu promeniti! Moram od sada pa nadalje drugačije misliti i postepeno menjati svoje ponašanje”. Terapeuti koji se drže ovog mehanizma kao dominantnog smatraju da ništa toliko pozitivno ne motiviše čoveka kao postizanje uspeha u sadašnjosti, bez obzira na možda gubitničku istoriju te osobe. Zato se oni drže devize: Ništa ne uspeva kao uspeh!. Dakle, nije važna priroda porekla osećaja nesigurnosti i bezvrednosti, nikakvo “kopanje po prošlosti” ne može te osećaje bolje poništiti nego postizanje uspeha ili doživljavanje osećaja važnosti u sadašnjosti. Zato se ovi terapeuti koncentrišu na proizvođenje, izgrađivanje, stvaranje pozitivnih doživljaja, bilo preko pozitivnih misli ili direktno preko izazivanja pozitivnih doživljaja i podsticanja željenog ponašanja. Pretpostavlja se da će ovi izazvani uspesi imati povratno dejstvo na osećanja, a da će pozitivna osećanja nastaviti da sama proizvode pozitivna, uspešna ponašanja. Tako se u ovim terapijama koriste mehanizmi podučavanja, učenja, vežbanja, treninga u cilju postizanja i održavanja željenih misli i ponašanja. Iz toga će automatski slediti željena osećanja, itd. Tako se, ubeđeni su terapeuti koji koriste mehanizam učenja kao dominantni mehanizam, bez nepotrebnog, mukotrpnog, bolnog i neizvesnog bavljenja nečijom prošlošću može postići trajna terapijska promena.

Ovaj mehanizam je dominantan u brojnim terapijskim pristupima tzv. kognitivno-bihejvioralne orjentacije, kao što su hipnoterapija, autogeni trening, bihejvior terapija, pozitivno mišljenje, neuro-lingvističko programiranje, asertivni trening, okupaciona terapija, Silva metod, itd. Međutim, učenje kao princip terapijske promene sreće se i u ostalim psihoterapijama, iako nije dominantan. Kad god terapeut pokušava da kod klijenta instalira nekim od brojnih pomenutih tehnika neki poželjni oblik ponašanja, opažanja, doživljavanja, radi se o primeni ovog principa, bez obzira kojoj terapijskoj školi taj terapeut pripada. Razlika među njima je u tome što se neki više oslanjaju na ovaj princip, a neki manje, nekima je to glavni princip u  radu sa ljudima, a drugima samo pomoćni. Takođe, ima i terapeuta koji ovaj princip – kao i ostala dva – zanemarljivo retko ili nikad ne koriste.

Saslušati ljudsku životnu priču, pomoći osobi da oseti svoju tugu da bi došla do nove radosti, to je jedan od najuzvišenijih poziva koji postoje.

Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije

Prvo Udruženje koje pokriva sve oblike psihološke pomoći i akredituje nove pristupe. Osnovano 2007. u Valjevu sa 11 osnivača, danas ima oko 80 akreditovanih savetnika, psihoterapeuta i koučeva, ima svoje sekcije, sajt, FB stranicu, itd. Da posetite sajt kliknite na "Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije".

DISKRECIJA POTPUNA
U našem radu se strogo pridržavamo Etičkog kodeksa Društva psihologa i Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, što znači da je Vaš identitet potpuno zaštićen!
Saradnja sa sajtom “Saveti lekara”
rfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-slide