Šta je psihoterapija?

Psihoterapija je osmišljen, na iskustvu zasnovan, sistematski metod pomoći jedne osobe drugoj psihološkim sredstvima sa ciljem da se ta druga osoba oseća bolje, da se oslobodi određenih smetnji, da uspešnije funkcioniše u životu i unapredi svoj duševni (pa time donekle i fizički) razvoj.

Uprkos velu tajne i straha koji još uvek prekriva psihoterapiju, njeni koreni se nalaze u svakodnevnom pokušaju ljudi da pozitivno utiču i pomognu nekome (prijatelju, komšiji, članu rodbine…) da se oslobodi svojih psihičkih tegoba i kao ličnost se promeni na bolje. Dakle, psihoterapija ima veze sa onim delom međuljudskog opštenja koji se tiče pozitivnog uticaja na duševno zdravlje druge osobe. Brojni su i raznovrsni načini na koje ljudi svakodnevno pokušavaju da pomognu drugome (uspešno ili bezuspešno), npr.:

• davanje saveta (“Za tebe bi najbolje bilo da ostaviš tog momka!”)
• negiranje problema (“To nije nikakav problem. Slušaj šta se meni desilo…”)
• pažljivo slušanje (“Ispričaj mi sve kako je bilo, slušam te…”)
• ohrabrivanje ispoljavanja bola (“Isplači se slobodno, daj sebi oduške…”)
• povezivanje tegoba sa mogućim uzrokom (“Glava hoće da boli kad čovek ima neku brigu…brineš li ti još uvek zbog onog …”)
• odagnavanje nekog osećanja (“Dosta više sa tom tugom i neraspoloženjem, doteraj se lepo, nasmej se i izađi u grad!”)
• podržavanje promene ponašanja vežbanjem (“Ti si previše popustljiva osoba. Moraš vežbati da kažeš “Ne”!”), itd.

Nema suštinske razlike između ovih svakodnevnih pokušaja ljudi da pozitivno utiču na drugog i pokušaja psihoterapeuta da pomogne klijentu (pacijentu). Razlika je samo u stručnosti, jer se u psihoterapiji koriste metode i tehnike koje se se tokom decenija kliničke prakse (unutar određene teorije) pokazale delotvornim, dok se laici oslanjaju uglavnom na svoju intuiciju (pošto nemaju obrazovanja i treninga u toj oblasti).

Dakle, psihoterapija nastoji da se oslanja na naučno proverena psihološka znanja, ali ona neminovno zavisi i od ličnosti terapeuta, njegovih sposobnosti, osećaja za ljudske probleme i intuicije. Zato se psihoterapija nalazi između nauke i veštine. To je zanat posebne vrste (zbog odgovornosti rada se ljudima), ali su, baš kao i za svaki drugi zanat, i za ovaj potrebni objektivno znanje i lična veština.

Psihoterapija, psihološko savetovanje i slične delatnosti

Pored pojma psihoterapija danas je u upotrebi i pojam psihološko savetovanje. Razlika među njima je samo uslovna. Suštinski radi se o istoj stvari, pa se ova dva termina ponekad koriste kao sinonimi. Ipak, preovlađuje gledište da je psihološko savetovanjevremenski kraći i površniji vid psihološke pomoći u odnosu na psihoterapiju, iako se zna da neko psihološko savetovanje može biti i duže i efektnije od neke psihoterapijske usluge, kao i da je posao psihološkog savetnika podjednako zahtevan kao i posao psihoterapeuta. Ovakvu predstavu o psihološkom savetovanju kao površnijem vidu psihološkog tretmana verovatno podstiče i sam termin savetovanje, koji sugeriše da terapeut klijentu (pacijentu) daje savete, iako se to maksimalno izbegava. U stvari, sličnosti i razlike između psihoterapije i psihološkog savetovanja zavise od toga kako se ovi pojmovi definišu, što je teorijski, više nego praktični problem.

“Izgleda da je teško napraviti razliku između savetovanja i psihoterapije (u užem smislu) iz prostog razloga što nema bitnih razlika. One koji se navode, kao na primer veća okrenutost normalnom nasuprot patološkom, preventivno nasuprot kurativnom, adaptivno nasuprot rekonstruktivnom, sadašnjost nasuprot prošlosti, svesni nasuprot nesvesnim fenomenima, nemoguće je postići u praksi.” (Kondić, K., 1986, str. 96.)

            Oba pomenuta pojma označavaju delatnosti koje su formalno prihvaćene u psiho-naukama (psihologija, psihijatrija…) i postoje zanimanja psihoterapeuta i psihološkog savetnika. Moglo bi se pomisliti da se samo ove dve struke bave promenom osobina i ponašanja ličnosti. U užem smislu reči – da, promenom osobina i ponašanja ličnosti isključivo psihološkim sredstvima bave se psihoterapeuti i psihološki savetnici. U širem smilu reči, međutim, ovaj cilj sebi postavljaju i stručnjaci drugih profila: psihijatri, pedagozi, adragozi, vaspitači, socijalni radnici, lekari, policajci, učitelji, nastavnici, sveštenici, itd. (U najširem smilu reči svi ljudi pokušavaju da utiču na druge da se promene.) U tom svetlu, da li je psihoterapija kada učitelj ostane nasamo sa nemirnim učenikom, razgovara sa njim, pita ga šta se dešava kući, pokušava da razume njegova osećanja, ili mu samo savetuje da se koriguje pre nego što problem iznese pred nastavničko veće? Da li je psihoterapija kada socijalni radnik izađe na teren, sluša priče odraslih članova familije koji su u sukobu i ukazuje im na značaj njihove međusobne bolje, nenasilne komunikacije, kako bi se deca zaštitila od nemilih scena? Da li je psihološko savetovanje kada inspektor za maloletničku delikvenciju u SUP-u sluša priču delikventa i savetuje mu da izbegava društvo koje ga uvlači u tuče i krađe, da se više okrene učenju i dogovara se sa roditeljima oko izlazaka? Ovo su sve primeri pokušaja da se utiče na klijente čisto psihološkim sredstvima, prvenstveno za njihovu dobrobit, ali da li se to može zvati psihoterapijom ili psihološkim savetovanjem? Jedino uslovno. Ovi pokušaji svakako nisu organizovana i sistematska psihološka pomoć u pravom smislu reči, te se ne može zvati psihoterapijom ili psihološkim savetovanjem, ali to ne umanjuje njihovu sveprisutnost i raširenost. Drugim rečima, pokušaji psihološkog uticaja stručnjaka različitih profila na svoje klijente mnogo su prisutniji i rašireniji od psihoterapije i psihološkog savetovanja. Mi možemo odbiti da neku vrstu psihološkog uticaja zovemo psihoterapijom ili psihološkim savetovanjem zato što stručnjaci koji to rade formalno nemaju ta zvanja, ali svaki pokušaj uticaja na klijente čisto psihološkim sredstvima za njihovu dobrobit suštinski jeste psihoterapija ili psihološko savetovanje, shvaćeni u širem smislu.

__________________________________________

Kondić, K. i Popović, T.: Klijentom usmerena terapija, Savez društava psihologa Srbije, Beograd, 1986.