Raznolikost i integracije u psihoterapiji

Fascinantna je raznolikost pristupa koja postoji u oblasti psihološke pomoći, što je dobro a i očekivano s obzirom da se tu prelamaju sva složena pitanja ljudske egzistencije. U literaturi se pominje podatak o postojanju između 250 i 500 registrovanih različitih psihoterapija, mada se najčešće pominje i u literaturi barata sa desetak psihoterapijiskih pristupa (Berger, J., 2000, str. 101). Neke od tih, koje postoje i kod nas, nabrojali smo u poglavlju o podeli psihoterapija. Takođe, u ovoj knjizi smo se držali najpoznatije podele psihoterapija na tri (uslovno 4) glavne struje, a predložili smo i način podele, ne psihoterapija, već principa terapijske promene (uvid, katarza i učenje), koje sve psihoterapije, baš kao slikari tri osnovne boje, mešaju na svoj način i smeštaju u neki teorijski sistem.

            Psihoanaliza upućuje na značaj nesvesnih sila u našem duševnom životu. Metodom slobodnog asociranja, analizom otpora i prenosa (nesvesnih osećanja sa značajnih figura na terapeuta), psihoanaliza nastoji da pomogne egu da slobodnije diše između nerazumnih zahteva ida i prestrogog super ega. Bihejvior terapija nas uči da “ništa ne uspeva kao uspeh”, tj. da ponekad nije važno zašto nešto imamo neki problem, već je važnije da ga svojim novim ponašanjem (uspehom) prevladamo, a taj osećaj uspeha će nam uliti sigurnost da to poželjno ponašanje zadržimo i uopšte bolje se osećamo u vezi sebe. Kognitivisti su samo proširili ideju bihejviorista sa ponašanja i na naše mišljenje. Ispravljanjem određenih nelogičnosti i zabluda u mišljenju psiha zaista ponekad zauzima ispravniji životni kurs. Hipnotizeri su pronašli vrlo efikasne načine zaobilaženja svesti, neposrednog kontaktiranja sa nesvesnom motivacijom klijenata (do određene moralne granice ličnosti), na drugi način potvrdili moć nesvesnog i često uspevaju da posthipnotičkim sugestijama na kraće ili duže vreme proizvedu brze i očigledne pozitivne promene kod klijenata (npr. napuštanje štetnih navika, sniženje anksioznosti, povećavanje određenih sposobnosti, itd.). Psihodrama pokazuje da je od pričanja u nekim slučajevima efikasnije postaviti svoj život na pozornicu uz pomoć članova grupe i uz njihovu podršku proraditi važne odnose i teme našeg života. Slično tome, terapijska metoda Poredak ljubavi (Porodični raspore) takođe polazi od ideje scenskog postavljanja naše životne priče, mada bez “igranja uloga”. Sama pozicija “članova porodice”, raspored u kome smo ih postavili može iznenada otkriti nove podatke, i to ne samo o porodici kojoj sada pripadamo, već i o važnim doživljajima naših predaka. Ova psihoterapija uvodi i neke parapsihološke i duhovne elemente u pomoći ljudima. Postoje i druge psihoterapije i psihoterapeuti koji takođe uvode duhovnu dimenziju u svoj psihološki rad, smatrajući da ta dimenzija često neopravdano izostaje u radu sa ljudima. S druge strane Porodične terapije u celini kao da nas podsećaju da je u nekim slučajevima ispravnije tretirati celu porodicu, umesto samo pojedinca u njoj, jer je porodica poseban sistem koji traži sveobuhvatni tretman. Geštalt terapija poziva na vraćanje iz bavljenja prošlošću i budućnošću u sadašnjost, u “sada i ovde”, poziva na svesni napor širenja svog trenutnog doživljaja sebe, svojih nedostataka, ali i vrlina kako bismo imali realniji kontakt sa okolinom i ljudima, a sve u cilju preuzimanju odgovornosti za svoj život i zadovoljavanju svojih potreba. Transakciona analiza na vrlo duhovit način pomaže osvetljavanju štetnih posledica samoporažavajućeg životnog scenarija koji smo sami sebi napisali, a odigravamo ga kroz različite komunikacione igre sa ljudima oko sebe. Ekspresivne terapije (Telesna, Bioenergetika, Primalna, Radiks…) ubedljivo skreću pažnju da klijenti u sebi nose mnogo potisnutih osećanja (besa, tuge, straha…) i da se ta osećanja ne mogu “ispričati” već samo doživeti onakva kakva su, čak i ako to znači mnogo suza i urlika. Tek tada organizam biva oslobođen napetosti koja je izvitoperavala i um.

            Skoro svaka psihoterapija ukazuje na neke istine o ljudskoj duši, na neke zakonitosti funkcionisanja ljudske psihe, skreće pažnju na različite aspekte problema ljudske egzistencije i načine kako se oni mogu ublažiti.

Ali, tamo gde ima urazličavanja ima i novih sjedinjavanja. To se događalo i događa i sa psihoterapijama. U mnogim psihoterapijama možemo primetiti elemente, aspekte, delove i uticaje drugih psihoterapija, kako u teoriji, tako i u praksi. Još od razilaženja u psihoanalitičkom pokretu terapeuti su formirali “nove” pristupe na osnovu dela drugih autora, ali i svojih sopstvenih iskustava i uverenja. Ni ranije nije bilo lako odrediti u kojoj meri je nečiji terapijski pristup originalan, a u kojoj meri je on samo varijanta prethodnih pristupa (i kojih?). Verovatno se upravo ovde krije objašnjenje ogromne razlike između navodnih 250-500 i 10 “priznatih” psihoterapija. Naime, mnogi terapeuti sebe smatraju neortodoksnim terapeutima.

“…terapeuti teže da odstupe od školskih pravaca i teže da svoj način rada odrede drugačije… oni se mahom deklarišu kao eklektičari ili integrativni terapeuti. Ovo razmišljanje pokazuje da smo za ovaj seminar izabrali jednu temu koja će vrlo brzo biti veoma aktuelna i među nama.” (Berger, J., 2000, str. 101-102)

Savremeni psihoterapeuti, pošto pored osnovne, prolaze i razne druge edukacije, potpuno je normalno i očekivano da će to koristiti i integrisati u svoj rad. Tako smo svedoci bar dve vrste integrativnih procesa u psihoterapiji: integrišu se psihoterapijske škole između sebe, a dolazi i do integracije dosadašnjih psihoterapijskih znanja u radu svakog psihoterapeuta pojedinačno. Kao rezultat imamo situaciju da je način rada mnogih savremenih psihoterapeuta sličan i da je teško odmah reći kojoj školi oni pripadaju.

            U narednim primerima videćemo kako psihoanaliza može izgledati kao nedirektivna, bihejvior kao ekspresivna, transakciona kao primalna.

            Mnogi savremeni psihodinamski terapeuti pozajmljuju iskustva nedirektivnih terapeuta, te Kohut, Lomas i drugi ističu značaj empatije (saosećajnog razumevanja) za psihoterapijski proces. U svojoj knjizi Ograničenja tumačenja Lomas, psihoanalitičar i član Britanskog psihoanalitičkog društva, kaže:

            “U ovoj knjizi ja tvrdim da tumačenje ima više ograničenja nego što često smatraju oni koji se oslanjaju na njenu nasumnjivu korist. Jedno od tih ograničenja potiče od činjenice da bilo kakva kritika, čak i kada se samo podrazumeva, druge osobe ima šanse da bude od pomoći samo ako je izrečena sa što je više moguće poštovanja i saosećanja prema toj osobi. Individualna psihoterapija bi trebalo, verujem, mnogo više nego što je to danas slučaj da se pozabavi faktorima partnerstva koji uključuju uzajamnu toplinu, poštovanje i poverenje. Takav zadatak ne umanjuje nužno naš kapacitet da tumačimo niti zahteva poricanje mržnje…” (Lomas, P., 1992, p.148)

            Lomas navodi primer sa klijentom koji traži direktni savet, pri čemu on u ulozi terapeuta zvuči kao nedirektivni terapeut.

            ““Da li mislite da bi trebalo da koristim lekove protiv depresije ceo svoj život?”

            “Ne mogu da zamislim sebe da odgovaram na to pitanje bilo kome, jer ja ne mogu predvideti budućnost. Ali ti me pitaš tako kao da ja znam puno o lekovima; pravo da ti kažem zaboravio sam sve što sam učio o njima.” Malo kasnije tokom seanse pričali smo o krivici…Stefan je pitao, “Zašto se ja neprestano osećam krivim? Hoću li se tako osećati ceo život?”

            “Opet od mene tražiš da predviđam budućnost. Ne mogu to da radim. Ne znam odgovor. Čini mi se da me stavljaš u poziciju autoriteta. Veruješ da ja imam odgovore. Nemam ih. Nisam Bog.”

            “Ali zar nije to ono što se dešava u terapiji? Pacijenti se stvarno obraćaju terapeutima kao bogovima. I zar terapeuti ne veruju da bi to trebalo tako da bude?”

            “Ako se to događa, to znači da je pacijent neurotičan, a terapeut ga u tome ohrabruje.”” (Lomas, P., 1992, p.62)           

            Slede primeri mešanja bihejvior terapije i ekspresivnih terapija. Na primer, bihejvioristički orjentisani terapeuti Volpe (Wolpe) i Lazarus (Lazarus) su pisali da iako je abreakciju teško razumeti i kontrolisati, ona često ima terapijsko dejstvo. (Volpeovo tumačenje efektivnosti katarze je da je ona “funkcija recipročne inhibicije anksioznosti pomoću emocionalnih odgovora”.) Sistematska desenzitizacija je u suštini emocionalno smirivanje korišćenjem tehnika relaksacije. Međutim, ima autora koji uspehe pri korišćenju Volpeove desenzitizacije bez relaksacije pripisuju efektima katarze. Po bihejvioristi Šobenu (Shoben), katarza je efikasna u terapiji jer dopušta simboličko obnavljanje (eng. reinstatement, prim. M.T.) potisnutih nagoveštaja anksioznosti unutar konteksta toplog, permisivnog, neprosuđivačkog socijalnog odnosa. On je ovaj efekat objasnio u terminima kontra-uslovljavanja. Još 1957. Tomas Stemfl (Thomas Stampfl) je počeo da primenjuje implozivnu terapiju, koja je u suštini katarzička. On je ohrabrivao pacijente da se “izgube” i da “prožive neki prošli traumatski događaj sa iskrenom emocijom. Fazio (Fazio) je takođe okarakterisao implozivnu terapiju kao intenzivnu katarzičku proceduru u kojoj ima čestog i jakog jecanja i plakanja. Autori knjige “Katarza u psihoterapiji” – odakle parafraziramo delove u ovom pasusu – Nikols i Zaks (Nichols and Zax) smatraju da je Stampfl direktivniji čak i od Džekinsa (Jackins, H.) i Džanova (Janov, A.) i da su njegovo ponašanje kao terapeuta i katarze koje proizvodi izuzetno slični onome kako ova dvojica rade.

            Pokušajte sada da pogodite kojoj vrsti terapije pripada terapeut koji je napisao sledeće redove:

            “Huntly (pacijent, prim. M.T.) greši u vezi vremena početka seanse i preneražen je kada to shvati. U seansi, terapeut mu pomaže da intenzivira svoj doživljaj nevoljne regresije na jednu ranu scenu u njegovom detinjstvu. On živopisno i dirljivo doživljava scenu kada ga otac jako tuče što nije prvi stigao na čas (to je bilo poslednji put da nije prvi stizao na čas). U sigurnosti terapijskog odnosa, Huntlz doživljava svoj užas, bol i poniženje koje je tada pretrpeo, kao da se to sada dešavalo. On identifikuje potrebu za razumevanjem i saosećanjem prema svojoj nesavršenosti, što mu je nedostajalo u porodici. Huntly gorko plače za izgubljenim detinjstvom…” (Individual therapy, 1993, p. 223)

            Mislite da je ovo napisao neko od terapeuta ekspresivne orjentacije, gde ima dosta rada na osećanjima, prošlosti i katarze. Ne, ovo su reči Petruške Klarkson i Marije Džilbert (Petruska Clarkson i Maria Gilbert), Transakcionih analitičara. One objašnjavaju svoj pristup:

            “Tehnike donošenja ponovnih odluka uključuje dopuštanje klijentu da ponovo doživi prošle traumatske događaje uz punu afektivnu, kognitivnu i fiziološku ekspresiju. Ovo proživljavanje, u sadašnjosti, originalnih doživljaja, dopušta klijentu da potpuno katektuje to posebno Ego stanje deteta u vreme kada je skriptna odluka bila donešena i da izrazi ranije nezadovoljene potrebe i povrede na emocionalan način.” (Individual therapy, 1993, p. 216) Reklo bi se, savršena mešavina Transakcione analize i Primalne terapije, uz primese psihoanalize.

            Procesi urazličavanja, a naročito sjedinjavanja u psihoterapiji će se nastaviti iz jednostavnog razloga što savremeni psihoterapeuti postaju svesni da univerzumom ljudske duše ne vlada samo jedna ili dve zakonitosti, već mnogo više od toga. Pošto različite psihoterapije ističu samo neke od tih zakonitosti, prirodno je što psihoterapeuti u svom nastojanju da njihov rad bude što obuhvatniji i potpuniji uče od svojih kolega i pokušavaju da što više metoda i tehnika uklope u svoju praksu.

_________________________________________

Berger, J.: Psihoterapija od leka do utopije, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2000.

Dryden, W.: Individual therapy, Open University Press, Buckingham, 1993.

Lomas, P.: The Limits of Interpretation (What’s Wrong with Psychoanalysis?), Penguin Books, 1992.

Saslušati ljudsku životnu priču, pomoći osobi da oseti svoju tugu da bi došla do nove radosti, to je jedan od najuzvišenijih poziva koji postoje.

Ocene na Googlu!
Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije

Prvo Udruženje koje pokriva sve oblike psihološke pomoći i akredituje nove pristupe. Osnovano 2007. u Valjevu sa 11 osnivača, danas ima oko 80 akreditovanih savetnika, psihoterapeuta i koučeva, ima svoje sekcije, sajt, FB stranicu, itd. Da posetite sajt kliknite na "Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije".

Firma od poverenja
DISKRECIJA POTPUNA
U našem radu se strogo pridržavamo Etičkog kodeksa Društva psihologa i Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, što znači da je Vaš identitet potpuno zaštićen!
Saradnja sa sajtom “Saveti lekara”
rfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-slide