Radni dogovor i radni savez

Pre prvog sastanka ponekad se zakazuje intervju za procenu klijentove podobnosti za psihoterapiju. U nekim psihoterapijama (psihoanalitička, npr.) postoji čak i probni period od više sastanaka pre formalnog početka terapije.

Na početku prvog sastanka (seanse) terapeut se dogovara sa klijentom o pravilima i drugim detaljima njihovog budućeg odnosa. Terapeut se najpre predstavlja i, ukoliko klijent to želi, iznosi detalje svog stručnog razvoja. Terapeut je takođe dužan da odgovori i na druga pitanja klijenta koja se odnose na terapijski proces.

Obe strane u terapijskom odnosu utvrđuju i cenu terapije (ukoliko ona nije fiksirana), učestalost, vreme i mesto sastanaka. Razmenjuju se telefoni i utvrđuje pravilo postupanja kod odlaganja, odnosno otkazivanja sastanaka. Različiti tera-peuti različito rešavaju ovaj problem. Terapeuti koji žele da neguju duh ravnopravnosti sa klijentom i cene uzajamnu odgovornost, prihvatiće da se ovo pravilo odnosi i na njih.

Neki terapeuti traže da klijent, pre nego što odluči da pravi pauzu ili prekine sa terapijom, zakaže “poslednji sastanak”. To je zato jer je naglo prekidanje sa tera-pijom često samo odigravanje (acting out), tj. postupanje na osnovu nesvesnih i neosvešćenih impulsa, što je vrsta snažnog otpora promeni u terapiji.

Prvi sastanak je vrlo važan jer se njime “utabava staza” za dalji rad. Na njemu se i započinje sa stvaranjem radnog saveza. To je odnos koji klijentu omogućava da uprkos svim tegobama i napetosti koje prate terapijski proces, ipak ostane u terapiji i pokuša da zajedno sa terapeutom nastavi da radi na istraživanju svog unutrašnjeg sveta i sticanju novih oblika ponašanja. Radni savez pomaže i klijentu i terapeutu da nastave da rade “zajedničku stvar” čak i onda kada terapijski proces, zbog njegove složenosti i intenziteta neprijatnih osećanja, zapadne u krizu. Često puta se u psihoterapiji pokaže da su krize i ćorsokaci u stvari bili vesnici značajnih prodora i terapijskih promena.

            Psihoterapijski ugovor, koji uključuje gore pomenute detalje, uglavnom je usmeni dogovor između terapeuta i klijenta, ali može biti i pismeni. Zaista, ima psihoterapijskih škola i terapeuta koji će od svojih klijenata tražiti da potpišu niz pravila i dogovora. Ovakvi, pisani ugovori bi trebalo da pomognu i terapeutu i klijentu. Terapeut se oseća sigurnijim kada dogovorena pravila klijent potpiše, što znači da ih je pročitao, razumeo, prihvatio i svojim potpisom se obavezao da će ih se pridržavati. Između ostalog, radi se i o određenim pravilima ponašanja tokom tretmana. Na primer, terapeut može tražiti od klijenta da tokom terapijskog tretmana klijent ne koristi nikakve droge, da ne pije, da ne preduzima nikakve velike korake i promene u svom životu, čak i da ne diže ruku na sebe ni na koji način. Noćna mora mnogih terapeuta je da bi klijent tokom tretmana mogao izvršiti samoubistvo. Zato neki od njih pokušavaju i pisanim ugovorima da se zaštite od takve situacije, koje su ipak vrlo retke. Manje retka situacija je da klijent tuži terapeuta da mu je svojom metodologijom rada naneo psihološku štetu i da na sudu traži odštetu. Terapeuti pokušavaju da se zaštite i od ove situacije, kako redovnim uplaćivanjem profesionalnog osiguranja, tako i pisanim terapijskim ugovorom u kome se klijent unapred obaveštava o metodama i tehnika rada terapeuta, kako ne bi bilo “iznenađenja”. Usmeni ili pisani ugovori pomažu i klijentima da ozbiljnije shvate svoje učešće u psihoterapiji, da budu svesni uzajamne odgovornosti učesnika u tom poduhvatu i da svojim potpisom sebe više obavežu da će istrajati na tom putu pod dogovorenim uslovima i pravilima.

            Najkraće rečeno, usmeni terapijski dogovori ili pisani ugovori pomažu obema stranama u psihoterapijskom procesu da svoje uloge pojasne do detalja, izbegnu nesporazume i pojačaju motivaciju za rad ka zajedničkom cilju.

            Radni savez je nešto drugo. Radni savez je psihološki fenomen uspostavljanja saradnje između terapeuta i klijenta. Smatra se da je radni savez uspostavljen onda kada je uspostavljen dovoljan nivo poverenja između klijenta i terapeuta, kada su oni dobro razumeli i zauzeli svoje uloge i kada iz tih svojih uloga sarađuju ka ostvarivanju zajedničkog cilja. Psihoterapija nije ni moguća bez nekog vida radnog saveza, bio on očigledan ili skriven. Radni savez omogućava i veću slobodu učesnicima u psihoterapiji da se “razmahnu” da pokažu spontanost i sebi daju prostora za improvizaciju. Radni savez omogućava terapeutu i da povremeno suoči klijenta sa određenim neprijatnim temama, da ga odmereno frustrira sa ciljem snažnije mobilizacije samoisceliteljskih sila u njemu. S druge strane, kada je radni savez izgrađen, onda se i klijent oseća dovoljno slobodnim da terapeutu kaže neke neprijatne stvari, na primer: “Ne osećam da napredujem, kao da mi ne pomažete dovoljno!”. Klijenti uglavnom imaju problem da se požale terapeutu na njihov dotadašnji rad sa njima, a kamoli da kritikuju terapeuta. Međutim, izgleda da pravi psihoterapijski proces uvek uključuje slobodno izražavanje nezadovoljstva obe strane u njemu, naravno, bez ličnih uvreda. Lično dostojanstvo svakog od učesnika psihoterapijskog procesa jedna je od važnih granica u njihovom ponašanju. Nije dobro ni za terapeuta niti za klijenta da nanošenje ličnih uvreda bude dopušteno. Uostalom, ovo pitanje se takođe može dobro regulisati radnim dogovorom ili ugovorom.

            Terapijski, radni ugovor i radni savez su povezani u smislu da dobar terapijski ugovor, sa svojim preciznim pravilima i odredbama o ponašanju oba učesnika u procesu, može i te kako doprineti bržem uspostavljanju dobrog radnog saveza. Loš terapijski ugovor, nepotpun, nedorečen i nekorektan, može onemogućiti uspostavljanje radnog saveza, bez obzira na stručnost terapeuta, valjanost njegove metode i motivaciju klijenta.