Osnovni mehanizmi psihoterapijske promene

Svaka podela ima neku svoju svrhu i u tom smislu teško da ima dobrih i loših podela. Brojne psihoterapijske metode i njihove tehnike moguće je podeliti na različite načine i mi smo predstavili najčešću. Ali, podela koju autor predlaže u ovoj knjizi ne deli psihoterapije, već mehanizme (principe) terapijske promene. Ona je proistekla iz neprestanog pitanja koje je sebi jedno vreme postavljao: Mogu li se sve psihoterapijske metode i tehnike razložiti do nekih osnovnih principa na kojima počivaju i od kojih su sačinjene? Drugim rečima, da li postoje osnovni principi psihoterapijske promene koje brojne različite metode i tehnike pokušavaju da aktiviraju? Posle više godina bavljenja ovim pitanjem, prepoznao sam 3 mehanizma (ili principa) psihoterapijske promene:

uvid,

katarza

i učenje.

Uslovno, transcedencija (kod duhovnih psihoterapija) bi bila četvrti princip. Ipak, smatram da se momenti prosvetljenja, transcedencije i preobraženja mogu svesti na princip uvida, ukoliko se njegovo značenje dogovorno proširi. Jer, svaki uvid ima u sebi element transcedencije postojećeg iskustva i logike, element prosveteljenja koje se ne može predvideti, a kojim se svet i život počinju drugačije da opažaju. Tako se može reći da se duhovne psihoterapije takođe oslanjaju na princip uvida, samo što je to uvid posebne vrste.

            Na osnovu ove podele principa promene, moguće je i psihoterapije podeliti po tome na koji se od pomenutih principa najviše oslanjaju, ali veliki broj psihoterapija je jedinstvena mešavina različitih tehnika čiji je cilj da aktiviraju jedan od pomenuta 3 principa psihoterapijke promene. Takođe, činjenica da su različite psihoterapije manje ili više revnosne u sprovođenju zacrtanih principa terapijske promene nudi mogućnost da se one podele i po stepenu svoje teorijske direktivnosti (usmerenosti). Dakle, pojam direktivnosti u ovom smislu više se odnosi na teorijsko usmerenje, a manje na stil rada terapeuta sa puno sugestivnih i zapovednih izraza i postupaka. Direktivnost u praktičnom radu (“Stanite ovde”, “Recite svom ocu…”, “Nikada ne govorite mora i treba”) je posebna dimenzija psihoterapijskog rada, koja se samo delimično preklapa sa teorijskom direktivnošću. Naime, tačno je da ćemo teško naći nedirektinog savetnika koji ima direktivni stil rada, ali unutar terapija koje su teorijski usmerene ka aktiviranju nekih od mehanizama promene mogu postojati velike razlike među terapeutima u pogledu direktivnosti u stilu rada. Jednostavno, neki terapeuti su blaži, pažljiviji, nežniji, a drugi strožiji, oštriji, zapovedniji. To samo donekle zavisi od toga koji mehanizam promene oni pokušavaju da aktiviraju (uvid, katarzu ili učenje), ali nikako ne zavisi samo od toga, već i od ličnosti i ličnog stila terapeuta. Na primer, u psihoanalizi je aktiviranje mehanizma uvida uz pomoć terapeutovih tumačenja teorijski strogo zacrtano, ali različiti psihoanalitičari mogu imati različite stilove u svom radu, tako da će neki od njih ostavljati utisak blagih i pažljivih, a neki možda strogih i hladnih. Isti je slučaj i sa različitim terapeutima koji pokušavaju da aktiviraju mehanizam katarze ili učenja. Ima terapeuta koji će na vrlo pažljiv i nežan način pokušavati da uvedu klijenta u osećanje i pomagati mu da ga izrazi, dok će drugi delovati oštro, čak i grubo. Čak se i među hipnotizerima mogu razlikovati oni koji su manje direktivni od onih koji su više direktivni, oni koji su blaži od onih koji su stroži.

Dakle, ima terapija i terapeuta koji će u svom praktičnom radu odmah i žestoko krenuti u sprovođenju određenog mehanizama terapijske promene, ima onih koji će te mehanizme nastojati da sprovedu pažljivije, sporije i taktičnije, a postoji i terapija i terapeuti koji se ne drže nijednog usmerenja te vrste, već samo nastoje da stvore opšte psihološke uslove u kojima će klijenti menjati sebe na svoj način. Tako se psihoterapije mogu podeliti na

1. nedirektivnu i

2. manje ili više direktivne

Nedirektivna se zasniva na učenju Karla Rodžersa i njegovoj Terapiji usmerenoj na ličnost. Zove se nedirektivna jer terapeut nema direkciju o načinu na koji će se klijent promeniti, nema usmerenje o principu terapijske promene ka kome će klijenta navoditi. Nedirektivni terapeut ima teoriju koje se drži, ali se teorija ne tiče principa (ili mehanizma) po kome će primena nastati. S druge strane, direktivne terapije imaju teoriju koja se tiče dominantnog principa psihoterapijske promene, te terapeut ima zadatak da brže ili sporije, oštrije ili blaže primeni dominantni princip terapijske promene na klijentu. Tako se većina psihoterapija mogu poređati i po kontinuumu direktivnost –nedirektivnost. Neke od najdirektivnijih psihoterapija su Hipnoterapija, Racionalno-emotivna bihejvior terapija, Bioenergetika, Neuro-lingvističko programirajuća psihoterapija, prvobitna Primalna terapija, Porodični raspored (Order). Manje direktivne terapije su Transakciona analiza, Geštalt terapija, Psihoanaliza, Muzikoterapija, i dr. Najmanje direktivna terapija je pomenuta Terapija usmerena na ličnost ili nedirektivno savetovanje, o kojoj će sada biti malo više reči.

NEDIREKTIVNI METOD

Nedirektivni metod u psihološkom radu sa ljudima razvio je američki psiholog Karl Rodžers (Carl Rogers, 1902-1987). Najpre ga je zvao nedirektivno savetovanje (nondirective counselling), zatim terapija usmerena na ličnost (person-centred therapy), a kasnije terapija usmerena na ličnost (person-centred therapy). Ipak, Rodžersova teorijska shvatanja nisu se radikalnije promenila u odnosu na ona iz 1942, sa izdavanjem knjige Savetovanje i psihoterapija (Counselling and Psychotherapy). Ove promene imena ukazuju na dve stvari: prvo, da su psihološko savetovanje i psihoterapija suštinski isti proces i drugo, da je Rodžers sve više uviđao  da je pristup imao šire primene nego samo kao terapijski metod. Njegov pristup počiva na bazičnom poverenju u ljudski organizam, u njegovu tendenciju da raste i razvija se na konstruktivan način i da ostvaruje svoje potencijale, ukoliko mu se pruže adekvatni, podstičući psihološki uslovi u obliku određenog odnosa sa drugim ljudskim bićem. Na osnovu iskustva i istraživanja, Rodžers je našao da postoje tri neophodna i dovoljna uslova da se to ostvari, tri osnovna kvaliteta koja savetnik mora pokazati da bi savetovanje bilo efektno i blagotvorno za klijenta: empatičko razumevanje, bezuslovno prihvatanje i usklađenost savetnika sa sopstvenim osećanjima. Jedino unutar psihoterapijskog odnosa u kome terapeut ispoljava ove kvalitete, klijent će postepeno napuštati svoje lažno Ja (self-concept) – a to je klijentova, obično negativna, konceptualna konstrukcija sebe (bazirana na stavovima značajnih osoba iz njegovog života) – i približavati se svom stvarnom, organizmičkom Ja (organismic self). Organizmičko Ja je prirodni, bio-psihološki centar svake ljudske individue, čijim se porukama i podsticajima može verovati. Ono ima nepregledne potencijale za rast i mudrost za orjentaciju u životu. Osoba koja je u kontaktu sa svojim organizmičkim Ja ima okvir procene svega unutar sebe (internal frame of reference), koji je vodi kroz život u pravom i jedinstvenom smeru, nezavisno od problema na koje nailazi. A glavni cilj klijentom usmerenog savetovanja je pomoći klijentu, nezavisno od problema sa kojim dolazi,  da stupi u dodir sa svojim organizmičkim Ja (Mearns and Thorne, 1993, pgs 8 – 11).

            Navedene teorijske stavove klijentom usmereni terapeut realizuje u terapijskoj situaciji tako što prihvata bilo koji pravac razgovora koji klijent izabere, poštuje klijenta onakav kakav je – bez odobravanja ili neodobravanja, ne daje interpretacije i ne reaguje lično na izneseni materijal, iako pokušava da bude iskren prema sopstvenim osećanjima i mislima u vezi klijenta. U svojim parafrazama i rezimeima onoga što klijent iznosi, terapeut nikada ne izriče sudove, već prihvata izrečeno, a poverenje klijenta pažljivo neguje.

Primer br.1 načina rada nedirektivnog terapeuta:

(masna slova zbog preglednosti M.T.)

“Klijent: Ne sećam se da su me roditelji ikad pohvalili zbog nečega. Uvek su imali da mi nešto prigovore. Majka me je stalno kritikovala zbog neurednosti i nepromišljenosti. Otac me je uvek nazivao glupakom. Kada bih dobio odličnu ocenu iz nekog predmeta, on je govorio kako je tipično za mene da sam uspešan iz pogrešnih predmeta.

Savetnik: Izgleda da niste nikada mogli uraditi nešto što bi im se dopalo, koliko god da ste to pokušavali i koliko god da ste uspešni bili.

Klijent: Ni moji prijatelji nisu bili bolji. Neprestano su mi prigovarali zbog mog izgleda i nazivali me bubuljičavkom. Samo sam želeo da gmižem unaokolo i da me niko ne vidi.

Savetnik: Toliko ste se osećali loše u vezi sebe da ste želeli da budete nevidljivi.”

(Person-centred counselling in action, p. 7)

Poštuje se princip da klijent bolje zna šta treba da oseća, misli i radi da bi se osećao bolje i razvijao kao osoba. Nedirektivni terapeut prepušta inicijativu klijentu i ne drži se neke teorije koju pokušava da sprovede određenim intervencijama, već se jedino trudi da neprestano održava psihološki povoljne uslove u kojima će klijent samom sebi na neki način pomoći.

            Klijentom usmereni pristup računa na svaki ljudski potencijal klijenta kako bi on sam našao izlaz iz svog problema, ukoliko mu se ponudi povoljna klima unutar odnosa sa terapeutom. Kada je taj odnos utemeljen na poverenju (poštovanju, prihvaćenosti i iskrenosti), tada je verovatno da će emocionalni odnos između klijenta i terapeuta doživeti konstruktivnu promenu. Osećanja lažnog Ja oko toga da je bezvredan, neprihvatljiv i da ga je nemoguće voleti – sa kojima on ulazi u terapijski odnos – pokazaće se unutar novog odnosa neosnovanim, introjektovanim vrednostima i postepeno promeniti u skladu sa novoformiranim opažanjem sebe, sada kada se klijent oseća prihvaćenim, poštovanim i voljenim (u smislu da ga neko razume).

Povremeno čujemo da ljudi kažu: “Mnogo mi znači kada me neko neutralan pažljivo sluša”. Ovu jednostavnu zakonitost međuljudske komunikacije Rodžers je razvio do nivoa veoma delotvorne psihoterapijske metode, koja je postala jedna od najraširenijih i najpopularnijih. U stvari, možemo slobodno reći da je to osnovna psihoterapijska metoda, koju koriste terapeuti različitih orjentacija, ako ne kao glavnu, onda bar kao uvodnu i pomoćnu.

Primer br. 2

“Joan (obara glavu i govori laganim ali čvrstim glasom): Kada se osećam najlošije ja posećujem moj “most” (Pauza). To je jedan visoki most iznad železničke pruge (Pauza). Radim neke uvrnute stvari, npr. čekam da voz naiđe i onda zamišljam kako bi moje telo izgledalo kada bi se prevrnulo i poletelo prema nadolazećem vozu – pokušavam da izračunam na koji vagon bi moje telo palo…I kakav bol bih osećala…I onda taj mrak…I ništavilo. (Pauza.)

Savetnik: Meni to ne zvučI čudno…zvučI kao nešto veoma važno – nešto za vas veoma važno?

Joan: to je za mene od suštinske važnosti – to je nešto što mi pomaže da ne poludim – u stvari to je ono što me na jedan čudan način održava u životu…(pauza). Nisam mislila da ću vam ovo ispričati jer to je previše važno…previše dragoceno.

Savetnik (govoreći polako): Da, vidim to – mislim da baš vidim koliko vam je to dragoceno – to je za vas od neverovatne važnosti – zapravo to je način na koji izlazite na kraj sa svojim životom…to je tako, tako dragoceno – Osećam se počastvovanim što ste mi to poverili.

Joan: (smeši se).”

(Person-centred counselling in action, p. 118)

Naredna dva primera ilustruju našu tvrdnju da nedirektivni terapeut samo sledi klijentov misaono-osećajni tok, bez favorizovanja bilo koji od principa terapijske promene (detaljnije predstavljene kasnije u knjizi). U primeru a princip terapijske promene je katarza, a u primeru b uvid.

Primer a

“Klijent: Osećam se veoma tužnim: to osećanje me potpuno obuzima.

Savetnik: Kao da nemate izbora osim da se prepustite toj tuzi.

Klijent: Zvuči zastrašujuće, ali kao da ću izgubiti kontrolu. Ali ja nikada ne gubim kontrolu. (Iznenada brizne u plač.)

Savetnik: Vaše suze govore umesto vas.” 

(Person-centred counselling in action, p. 9)

U prethodnom primeru savetnik ohrabruje osećajni proces, koji konačno vodi klijenta do plača, dakle katarzičkog razrešenja napetosti.

Primer b:

“K: Pa sada, pitam se da li, čineći to, samo kružim naokolo, stvari upoznajem površno, ne vladam njima, ne udubljujem se stvarno.

T: Možda samo malo zahvatite ovde, malo tamo, umesto da se u nešto stvarno udubite.

K: Aha. Zato kažem – (sporo i veoma zamišljeno) – ovaj, pošto sam sada to ustanovila, ovaj, to zaista  zavisi od mene. Hoću da kažem, zaista mi je postalo očigledno da ne mogu očekivati da će mi ma ko drugi pružiti obarazovanje. (Veoma tiho) Moraću sama sebi da ga pružim.

T: Zaista počinjete da shvatate – postoji samo jedna osoba koja vas može obrazovati – shvatate da niko drugi ne može da vam pruži obrazovanje.

K: Aha. (Duga pauza. Sedi zamišljeno.) Imam sve simptome straha. (Tiho se smeje)

T: Straha? Hoćete da kažete da je to zastrašujuća stvar?…”

(Kako postati ličnost, str. 97)

U ovom primeru, klijentica uviđa da je ona ta, niko drugi, ko se mora pobrinuti za njeno obrazovanje, a terapeut samo prati njen tok misli i reflektuje ih.

Dakle, način promene prepušta se klijentu, a terapeut samo stvara uslove u kojima će klijent imati priliku da prihvati i sprovede neki od tih načina (uvid, katarza, učenje). Zbog toga što terapeut ne usmerava klijenta ni na koji način, već samo prati njegov misaoni i osećajni tok, ova metoda se naziva nedirektivna i takva terapijska pomoć je, veoma uslovno rečeno, pasivna.

            Koliko je nedirektivni savetnik može da bude dosledan u svom stavu da klijentu ništa ne sugeriše Rodžers ilustruje sledećim primerom, nakon što mu jedna klijentica (S) saopštava svoje samoubilačke misli:

“S: Da (Duga pauza. Potpuna promena u glasu.) Tako da ne vidim zašto bih traćila vaše vreme – dolazeći dva puta nedeljno – Nisam vredna toga – Šta vi mislite?

C: To zavisi od tebe, Gil – ne radi se o traćenju mog vremena – meni će biti drago da te vidim – kad god dođeš – važno je kako se ti osećaš u vezi toga – da li ne želiš dolaziti dva puta nedeljno – ili želiš dolaziti dva puta nedeljno? – ili jednom nedeljno? – Na tebi je da odlučiš. (Duga pauza.)

S: Nećete mi predložiti da češće dolazim? Niste uznemireni i ne mislite da moram dolaziti – svaki dan – dok se ne izvučem iz ovoga?

C: Ja verujem da si ti sposobna da odlučuješ o sebi. Primiću te kad god se dogovorimo da dođeš.

S: (Ton strahopoštovanja u njenom glasu.) Ne verujem da vas ovo uznemirava – shvatam – možda se bojim sebe – ali vi se ne bojite za mene – (Ona ustaje sa čudnim izrazom na licu.)

C: Kažeš da se možda bojiš sebe – i pitaš se zašto izgleda da se ja ne bojim za tebe?

S: (Još jedan kratki smeh.) Vi imate više poverenja u mene nego što ga imam ja…”

            Uprkos izrazito humanističkim postavkama nedirektivnog pristupa, postoji značajan broj klijenata kojima on neće odgovarati. Oni su često zbunjeni tehnikom reflektovanja od strane terapeuta onoga što su oni upravo rekli. Oni, ni posle dužeg vremena, ne mogu da se naviknu na ovaj metod ogledala i uporno traže od terapeuta odgovore na svoja pitanja, rešenja, savete i dijagnoze. Kada se uvere da toga nema, oni osećaju razočaranost i želju da napuste tretman. (Sličnu reakciju često izazivaju i neke vrste psihodinamski orjentisane terapije, onda kada metod belog platna ne uspe, odnosno kada ne dođe do uspostavljanja tzv. radnog saveza).

            Ipak, velika vrednost Rodžersovog pristupa je u njegovoj nedirektivnosti, poštovanju klijentovog samoisceliteljskog procesa i njegovog ugla gledanja na svet. To se uglavnom postiže tehnikom reflektovanja, koja, kada se usavrši, predstavlja pravu umetnost i ima veliku terapijsku moć.

Direktivne metode u psihoterapiji počivaju na stavu da je klijentu ipak potrebna aktivna terapijska pomoć, tj. da klijenti ne mogu sami izaći iz svog začaranog kruga, ma koliko dugo i pažljivo ih neko slušao i pratio tok njihovih osećanja. Ove metode se dele prema mehanizmu proizvođenja terapijske promene određenim intervencijama terapeuta. Da se podsetimo, možemo prepoznati i razlikovati tri glavna mehanizma nastanka promene. To su: uvid, katarza i učenje.

Svaki od pomenuta tri pojma ima svoje šire značenje od onog osnovnog o kome ćemo govoriti.

______________________________________

Mearns, D. and Thorne, B.: Person-Centred Counselling in Action, SAGE Publication, London, 1993.

Rodžers, K.: Kako postati ličnost, Nolit, Beograd, 1985.

Saslušati ljudsku životnu priču, pomoći osobi da oseti svoju tugu da bi došla do nove radosti, to je jedan od najuzvišenijih poziva koji postoje.

Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije

Prvo Udruženje koje pokriva sve oblike psihološke pomoći i akredituje nove pristupe. Osnovano 2007. u Valjevu sa 11 osnivača, danas ima oko 80 akreditovanih savetnika, psihoterapeuta i koučeva, ima svoje sekcije, sajt, FB stranicu, itd. Da posetite sajt kliknite na "Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije".

DISKRECIJA POTPUNA
U našem radu se strogo pridržavamo Etičkog kodeksa Društva psihologa i Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, što znači da je Vaš identitet potpuno zaštićen!
Saradnja sa sajtom “Saveti lekara”
rfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-slide