Najčešća podela psihoterapija

Od Frojdove (S. Freud) psihoanalize do danas, stvoreno je nekoliko glavnih psihoterapijskih pristupa:

I   psihoanalitičko-psihodinamski

II  kognitivno-bihejvioralni

III egzistencijalističko-humanistički

(IV transpersonalni, spiritualni itd…)

i u okviru njih, mnogo (250-500) različitih psihoterapija, od kojih sledeće postoje i kod nas:

> Transakciona analiza

> Psihodrama

> Geštalt terapija

> Kognitivno-bihejvioralna terapija

> Racionalno-emotivna bihejvior terapija

> Bihejvioralna terapija

> Konstruktivistička

> Telesna psihoterapija

> Psihoanalitička

> Analitička

> Porodična

> Nedirektivno savetovanje

> Hipnoterapija

> Art terapija

> Porodični poredak (Order)

> Kliring (Clearing)

> različite integrativne terapije, itd.

Dakle, psihoterapija nije jednoznačna delatnost. To je samo zajedničko ime za sve postojeće različite psihološke načine unapređenja duševnog (i fizičkog) zdravlja ljudi. Zato je na budućem klijentu da na osnovu informacija koje ima, svojih potreba i osećaja bira metod i terapeuta koji mu trenutno najviše odgovara. Kriterijum za taj izbor je, prema tome, više subjektivan nego objektivan, mada se određena vrsta psihoterapije može i preporučiti klijentu od strane stručnog lica na osnovu klijntovih trenutnih potreba, vrste problema, osobina ličnosti ili drugih okolnosti.

            Psihoanalitičko-psihodinamski pristup, koji obuhvata brojne psihoterapije, karakteriše oslanjanje na Frojdove osnovne teorijske postavke o postojanju nesvesnih psihičkih procesa, o važnosti doživljaja u detinjstvu za kasniji razvoj ličnosti i o pomoći pacijentima da postepeno, kroz razgovor sa terapeutom osveste neprijatne nesvesne misli i osećanja vezana za roditelje, koje su do tada prenosili na druge ljude i terapeuta. Dinamski terapeuti, kako se drugačije nazivaju pripadnici ove struje, veruju da se do psihičkog isceljenja dolazi tkanjem mreže intelektualno-emotivnih uvida u glavi i duši pacijenta (klijenta), koji se tiču njegovih odnosa sa roditeljima, impulsa, misli i osećanja koja su ti odnosi pokretali i veza tih odnosa, impulsa, misli i osećanja sa drugim odnosima i ljudima u njegovom životu, uključujući i odnos prema terapeutu i terapiji. Sve dok su ovi duševni sadržaji (impulsi, misli i osećanja) nesvesni, oni izazivaju probleme, a kada se osveste, oni gube svoju patološku moć, odnosno, klijent stiče kontrolu nad njima. Sticanje ove kontrole je važno kako bi se zaustavilo nesvesno odigravanje (acting-out) stih sadržaja u nezdravom ponašanju osobe.

            Klijent obično leži ili sedi na kauču i slobodno asocira (priča šta god mu pada na pamet), dok terapeut sedi ispred ili iza njega (van vidnog polja), pažljivo sluša i povremeno nešto kaže. Sve što terapeut kaže mora biti u funkciji ostvarenja cilja terapije, ništa van toga i ništa suvišno. Dakle, terapeut daje puno vremena klijentu da se verbalno izrazi, da slobodno izrazi svoje skrivene misli i osećanja, a on samo komentariše ono što čuje sa ciljem da pomogne klijentu da napravi nova povezivanja materijala koji iznosi i tako stekne moć da ovlada svojim dotad nesvesnim impulsima (agresivnim, seksualnim…), mislima i osećanjima. U Psihodinamskom radu najvažniji je rad na analizi otpora i prenosa, tj. otpora da se slobodno asocira i iznosi verbalni materijal i prenosa misli i osećanja prema roditeljima na druge ljude i terapeuta. Prepostavka je da je klijentova percepcija života, odnosa sa drugima i terapeutom iskrivljena pod pritiskom nesvesnih impulsa, misli i osećanja prema roditeljima, pa se zato klijent i ponaša nerealno, nezdravo i na prvi pogled iracionalno.

            Kognitivno-bihejvioralni pristup, koji takođe obuhvata psihoterapije različitih naziva, zasniva se na potpuno dugačijim pretpostavkama. Kognitivno-bihejviralnog terapeuta u principu ne interesuje zašto klijent ima određene neželjene osobine ili poremećaje, jer ne veruje da će odgovor na to pitanje doprineti njihovom uklanjanju. Zato terapeut ovog pristupa ne traga sistematski za skrivenim, nesvesnim uzrocima tegoba. U stvari, on uopšte i ne koristi pojam nesvesnog. Takođe, kognitivno-bihejvioralni terapeut ne veruje ni da su detinjstvo klijenta i prošli doživljaji bitni za rešavanje psihičkog problema. Ovaj terapeut polazi od sada-i-ovde da bi postigao terapijski cilj u doglednoj budućnosti, a cilj je da klijent oseća ono što želi, misli ono što želi i ponaša se onako kako želi od sada pa nadalje. Ovde se odmah prelazi na cilj tretmana, nema priče o tome «šta je nekad bilo» ili «zašto se nešto dešava». Široka je lepeza terapija i tretmana koji se mogu svrstati u ovu grupu: Bihejvior terapija, Racionalno emotivna bihejvior terapija, Neurolingvističko programiranje, Hipnoterapija, Silva metod, Autogeni trening, Humor terapija, Logo terapija (kao tehnika), Pozitivno mišljenje, Zen terapija, itd. Ali ono što je svima njima zajedničko jeste nebavljenje uzrocima u prošlosti. Terapeuti ove orjentacije koriste brojne raznovrsne metode i tehnike da bi ugradili u psihu pacijenta nove, poželjne oblike opažanja, doživljavanja i ponašanja.

            Egzistencijalističko-humanistička grupa terapija (Treća struja) takođe obuhvata brojne različite psihoterapije: Terapija usmerena na klijenta (nedirektivno savetovanje), Geštalt terapija, Primalna terapija, Egzistencijalistička terapija, Radix, Bioenergetika, Art terapija, Transakciona analiza, Psihodrama, Muzikoterapija itd. Ipak, njima je zajedničko to što svoje klijente opažaju kao jedinstvene ličnosti, bazično zdrave, koje teže ostvarenju svojih maksimalnih ljudskih potencijala. Terapeuti gaje manje formalan i manje distanciran odnos prema klijentima, pokušavajući da u taj odnos unesu više ličnog u odnosu na psihoanalitičare. Za razliku od terapeuta iz prethodne dve grupe, ovi svesno i sistematski gaje kvalitet spontanosti, koji uključuje otkrivanje nekih delova ličnog iskustva, priznavanje sopstvenih grešaka, nesavršenosti i slabosti, neprestano odbacivanje uloge autoriteta, sveznalca i savetnika. Egzistencijalističko-humanistički terapeuti insistiraju na tome da klijent nauči da veruje svojim osećanjima i mislima, da preuzima odgovornost za svoje postupke, odluke i životni put, držeći se filozofskog učenja o čovekovoj slobodi da i sam utiče na formiranje svoje ličnosti i svoj život. U nekim od tih terapija naglasak je na uvidu (Geštalt, Transakciona analiza, Egzistencijalistička terapija…), a u nekim na emocionalnoj ekspresiji (Primalna terapija, Bioenergetika, Radix…, a u nekim na spontanosti i kreativnosti (Terapija usmerena na klijenta, Art terapija, Muzikoterapija…).

            Transpersonalne, spiritualne, pastoralne, duhovne psihoterapije postoje ili kao samostalne terapije ili kao dodatni aspekti u psihološkoj praksi nekih psihoterapeuta. Naime, najčešće je slučaj da su ti terapeuti obučeni za primenu nekih od «svetovnih» terapijskih pristupa (nedirektivni, psihodinamski, ekspresivni, art terapija…), a da onda svom radu dodaju duhovnu komponentu, koju smatraju nekim vidom nadgradnje svog rada. (Vidi knjigu Snežane Milenković «Psihoterapija i duhovnost»).

Saslušati ljudsku životnu priču, pomoći osobi da oseti svoju tugu da bi došla do nove radosti, to je jedan od najuzvišenijih poziva koji postoje.

Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije

Prvo Udruženje koje pokriva sve oblike psihološke pomoći i akredituje nove pristupe. Osnovano 2007. u Valjevu sa 11 osnivača, danas ima oko 80 akreditovanih savetnika, psihoterapeuta i koučeva, ima svoje sekcije, sajt, FB stranicu, itd. Da posetite sajt kliknite na "Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije".

DISKRECIJA POTPUNA
U našem radu se strogo pridržavamo Etičkog kodeksa Društva psihologa i Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, što znači da je Vaš identitet potpuno zaštićen!
Saradnja sa sajtom “Saveti lekara”
rfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-slide