Kome služi psihoterapija?

Psihoterapija stoji na raspolaganju svakome ko je voljan da se bavi unapređenjem svoje ličnosti. To nije samo metod pomoći osobama sa psihičkim poremećajima, već i svakome ko oseća potrebu da istražuje svoj unutrašnji svet, da preispituje uticaj prošlih iskustava na svoj sadašnji život i uči nove, zdravije načine ponašanja. to je sistematski metod koji omogućava da se dovrše nedovršeni psihološki poslovi od ranije: da se poveže ono što je ostalo nepovezano, da se doživi ono što je ostalo nedoživljeno i da se nauče ponašanja koja nisu ranije naučena; a sve sa ciljem postizanja bolje psihološke harmonije, duševnog mira i većeg zadovoljstva u životu. Psihoterapija ne može nikoga trajno osloboditi bola i patnje u životu i doneti sreću, ali svakome stoji na raspolaganju kao istinska pomoć na putu postizanja bolje unutrašnje usklađenosti ličnosti i bolje spremnosti za život.

Raspon rezultata psihoterapije (od klijenta do klijenta) je vrlo širok i kreće se od malog ublažavanja klijentovih tegoba, preko značajnih pozitivnih promena u ličnosti i zdravstvenom stanju, pa sve do osećaja potpunog preporoda i “ponovnog rođenja” osobe. Korist od psihoterapije postoji čak i u slučajevima kada klijent pomoću nje održava minimalnu psihičku ravnotežu do okončanja neke životne krize. Konačno, psihološka pomoć ima smisla – baš kao i medicinsko lečenje – i onda kada se pruža osobama čija je smrt neminovna (rak, sida, jak nagon za samoubistvom…), ukoliko pacijent oseća potrebu za ovom vrstom pomoći.

Pored onih ljudi koji osećaju potrebu i korist od psihološke pomoći, ima i onih koji osećaju, ili su se uverili posle nekoliko pokušaja, da ova vrsta usluge nije za njih, što je takođe u redu.

Korišćenje psihoterapije i psihoterapeuta

Polovina uspešnosti psihoterapije zavisi od terapeuta i pristupa koji primenjuje, a druga polovina od klijentovog angažovanja i “korišćenja” svog psihoterapeuta. Mnogo je više napisano o psihoterapijskim pristupima, metodama, tehnikama i njihovoj efikasnosti, nego o aktivnom učešću klijenta i njegovoj najboljoj “upotrebi” psihoterapeuta – bez obzira na njegovu teorijsku orjentaciju – u dolaženju do željenog cilja tretmana. Jedan od glavnih razloga što su humanistički psiholozi, umesto termina “pacijent” počeli da koriste termin “klijent” jeste upravo ovaj. Jer, klijent je ravnopravni učesnik u nekoj zajedničkoj aktivnosti, a pacijent (engl. patient što znači i strpljiv) on je neko ko samo pasivno čeka da bude podvrgnut određenom tretmanu.

            Najpre, klijent treba da zna da terapeut nije savršeno biće, već samo pomoćnik klijentu u postizanju svog cilja. Isto kao što se terapeut trudi da pokreće vežne teme, postavlja bitna pitanja, nudi korisne komentare i povezivanja, pažljivo sluša, trudi se da razume i podržava zdrave impulse kod klijenta, tako i klijent treba da nastoji da koriguje terapeutova zapažanja i komentare, a ne samo da ih pasivno sluša, nezadovoljan njihovom preciznošću. Zatim, klijent ne treba da dozvoli terapeutu da ga prekine nekim pitanjem ukoliko ima nešto važno da izrazi. S druge strane, ukoliko oseća da je izrazio sve što je osećao u tom trenutku i da bi sada želeo da čuje klijentov komentar, on to treba i da kaže, a ne da ćuti.

            Poznata je i žalba klijenata širom sveta da je terapeut “pasivan” i da “malo govori”. Međutim, u velikom broju slučajeva to kažu klijenti koji za vreme sastanka nisu ni dali terapeutu priliku da bilo šta kaže, pošto nisu prestajali da govore. Ispada da su oni očekivali da im terapeut upada u reč, a većina terapeuta to, zaista, izbegava da radi. Dakle, ako klijent poželi da čuje terapeuta, on mora za trenutak zastati sa svojom pričom i čak tražiti od terapeuta da mu pomogne u daljem toku sastanka.

            To je još jedna poznata reakcija klijenata: ne žele da svojom životnom mukom dalje opterećuju terapeuta. Ovo je zapravo nepotrebni odbrambeni mehanizam, kojim klijent usporava tok tretmana. Naime, terapeut postoji upravo zato da bi ga klijent “opteretio” svojom životnom mukom, a sebi olakšao dušu. Ukoliko klijent ne koristi svog terapeuta na ovaj način, onda on sabotira proces svog ozdravljenja.

            Dalje, sigurno će se mnogo puta dogoditi da klijentu nešto ne odgovara u tretmanu ili terapeutovom pristupu, možda će ga zbuniti nešto što je terapeut rekao, osetiti se zbog toga čak i povređenim. Mnogi klijenti registruju ta nezadovoljstva, ali – ne reaguju. Drugim rečima, oni potiskuju, a to znači da nastavljaju da rade ono što su godinama radili. Ne, klijent ne sme ćutati ako primeti nešto što mu se ne sviđa, već to mora odmah izneti i tražiti objašnjenje, korekciju, pojašnjenje. U psihoterapiji nema prećutkivanja. To se ponekad mora raditi u životu, ali u psihoterapiji – ne.

            Štaviše, sa iskustvom, klijent će sve više sticati osećaj o tome šta mu od terapeuta treba (kakav pristup, metoda, tehnika) i šta bi mu u tom trenutku najviše koristilo. Ukoliko terapeut oceni klijentovu potrebu celishodnom i vidi smisao u svom prilagođavanju toj klijentovoj konkretnoj potrebi, on će to i učiniti.

            Prema tome, ishod psihoterapije zavisi od obe strane u njoj: od ispravnosti terapeutove teorije i pristupa, ali i od klijentovog korišćenja terapeutovih resursa. Ako čuda u psihoterapiji postoje, ona leže u aktivnoj harmoniji odnosa terapeut – klijent. I ako su psihički poremećaji rezultat nezdravih odnosa u klijentovoj prošlosti, do izlečenja može doći samo iz uzajamno stvorene zdrave komunikacije izmedu klijenta i terapeuta.

            Dakle, klijenti koji su veoma zadovoljni uspehom tretmana morali su nešto da nauče: Za uspešnu psihoterapiju nije dovoljno samo doći na sastanak. Psihoterapija se mora koristiti! To znači da je nerealno čekati da terapeut uradi nešto, izgovori magične reči ili izvede neki trik koji će nekoga osloboditi tegoba. To je možda san svih nas. Nažalost, ili na sreću, realnost je drugačija. Klijent je taj koji mora pogledati u sebe i govoriti o onome što tamo vidi. To je proces istraživanja sopstvene duše, misli i osećanja. Sa terapeutom se mora sarađivati. On nije iscelitelj, već samo asistent klijentovim psihološkim samoisceliteljskim mogućnostima. I kada mu se učini da se ništa ne dešava, da je očekivao više, najvažnije od svega je da na sastanku izrazi upravo to ili bilo koje drugo osećanje koje ima u vezi tretmana ili psihoterapeuta. Ponekad je bolnije izraziti pozitivna osećanja, nego negativna. Ali, bez obzira na to o kojim se osećanjima radi, ona se moraju izreći, a ne zadržavati. To su najčešće osećanja koja mi ne saopštavamo ljudima u svakodnevnom životu, jer znamo iz iskustva da bi nam to donelo neprilike ili nelagodnosti. Međutim, upravo ta osećanja moraju se saopštiti psihoterapeutu, da bi psihoterapija funkcionisala. To je ono što psihoterapiju čini izuzetnim iskustvom, u čemu leže njeni potencijali i iz čega proizilazi njena moć.

            Da zaključimo, da bi dala rezultate, psihoterapija se mora koristiti. Tehnike, same po sebi, ne garantuju uspeh. Samo uz aktivno učešće klijenta u trnovitom, ali fascinantnom procesu psihoterapije, uspeh skoro nikad ne izostaje.