Psihoterapijom se uglavnom bave psiholozi i psihijatri koji odluče da se usavrše u toj oblasti, ali se ovim poslom mogu baviti i stručnjaci drugih profila obrazovanja (pedagozi, andragozi, vaspitači, lekari, socijalni radnici, defektolozi, i drugi), ukoliko im to zakon dozvoljava i završe predviđenu edukaciju. Sa priznavanjem psihoterapije kao posebnog zanimanja i otvaranjem fakulteta za psihoterapiju, zainteresovani kandidati će moći direktno da se obrazuju za ovaj posao, a zatim opredele za usavršavanje u nekoj vrsti psihoterapije (ili više vrsta psihoterapije), s tim što se edukacija za pružanje psihološke pomoći drugima nikada ne završava. Od psihoterapeuta će se uvek tražiti kontinuirana edukacija, adekvatna lična terapija (da budu u ulozi klijenta), kao i redovna supervizija njihovog rada, što je koliko nadzor, toliko i pomoć pomagačima (terapeutima) od strane iskusnijih kolega. Psihoterapeuti se moraju čuvati i stalno boriti sa problemom izgaranja, tj. preopterećenjem i iscrpljenjem u svom poslu, u čemu im njihova neprestana lična terapija i/ili pomoć supervizora mnogo znači.
Psihoterapeuti nisu savršena ljudska bića, to se ni od koga ne može očekivati. To što se bave psihoterapijom ne znači da oni nemaju nikakve životne, zdravstvene ili emocionalne probleme. Prolaženje kroz ličnu terapiju se preporučuje budućim psihoterapeutima između ostalog i zato da bi se što više rešili sopstvenog psihološkog tereta iz prošlosti i tako bili spremniji da pomažu drugima, ali to uvek ostaje samo ideal. Savršeni psihoterapeut ne postoji. Ova činjenica, da terapeut greši i da njegov trud, i pored svega, ponekad ne daje rezultate, takođe se može koristiti tako što se klijent ohrabruje da ispolji svoje nezadovoljstvo, razočarenje i ljutnju prema terapeutu, umesto da se uzdržava, kao što se nekad uzdržavao da ispolji svoja negativna osećanja prema roditeljima. Ima terapeuta koji smatraju da tek kada klijent uspe ovo da uradi, on je na putu izlečenja. Naravno, ovo podrazumeva da terapeut ima kapacitet da primi negativna osećanja klijenta, a ne da bude njima sujetno povređen i naljuti se, kao nekad klijentovi roditelji.
Mogu li sam(a) sebi da budem psihoterapeut?
Teško je biti sam sebi psihoterapeut, pogotovu na početku tretmana. Ovakvi pokušaji postoje, postoje primeri među stručnjacima (Frojd, i svi drugi začetnici novih pristupa), među laicima, a postoji i literatura tipa sam svoj psihoterapeut. Mišljenja i stavova po ovom pitanju ima različitih; neki to hvale, neki kude, neki kažu da “sve zavisi od…”. Psihoterapija je socijalni događaj – kao i ljudski život – a to znači da je komunikacija između dve ili više osoba suštinska osobina psihoterapije. Psihički problemi uglavnom nastaju u komunikaciji jedinke sa ljudima oko sebe i, po svemu sudeći, jedino tako se mogu i razrešiti. Potrebno je da nekome poverite svoj problem i da taj neko komunicira sa vama na određeni način koji će vama biti od koristi. Naravno da ćete vi tokom nedelja i meseci tretmana i van terapijskih seansi i bez terapeuta imati uvide, doživljavati dotad potisnuta osećanja i praviti zdrave promene u ponašanju, što bi se moglo nazvati samoterapijom. Ipak, s vremena na vreme, u početku češće a kasnije ređe, javlja se potreba komunikacije sa terapeutom, ponekad čak i telefonom, ako nije moguće drugačije (telefonske seanse se takođe zakazuju, imaju dogovoreno trajanje i cenu). Dakle, potpuna psihoterapija je teško ostvariva ili neostvariva bez terapeuta. Ali, ako je pitanje: “Ko će mene izlečiti?, onda bi se uslovno moglo reći da ćete vi sami sebe izlečiti, u posebnim i jedinstvenim uslovima koje obezbeđuje psihoterapija sa terapeutom i metodom koju on sistematski sprovodi. Ne može vas psihoterapeut izlečiti bez vašeg učešća u psihoterapiji, vi ćete sebe izlečiti uz pomoć stručne osobe koja ume da pokrene samoisceljujuće procese u vašoj duši i organizmu. Dakle, psihoterapija je neophodni odnos koji inspiriše, pokreće i podržava proces samopsihoterapije.
