Katarza

Neki od grupa pojmova i izraza dodirnih sa “katarzom” su: a) izražavanje, artikulisanje, pražnjenje, ventilacija, izbacivanje, ispovedanje, reagovanje, plakanje, rame za plakanje, b) bunt, protest, demonstracije, negodovanje, žalba, c) (u umetnosti) pisanje, slikanje, pevanje, sviranje, gluma, pozorište, igra.

            Najopštije govoreći, katarza je proces otpuštanja napetosti izražavanjem emocija (koje su dotad bile skrivene, obuzdane ili nesvesne). Potiče od grčke reči katharsis i znači očistiti, pročistiti. Takođe, katarza ima i još jedno značenje koje se često pojavljuje, a to je preporod ili uvođenje u novo stanje. Aristotel je verovao da snažno intelektualno i afektivno iskustvo, kada se anksioznost razrešava suzama pomaže istraživanju sopstvene ličnosti i njen razvoj. U svrhu lečenja, francuz Pjer Žane je prvi koristio hipnozu za otključavanje afektom nabijena sećanja. Zatim su Brojer i Frojd pod hipnozom postizali iznenadno prizivanje prethodno zaboravljenog sećanja, uz izražavanje osećanja povezanog sa njim, što je bilo praćeno otpuštanjem potisnute psihičke energije i zatim osećanjem rasterećenja. Česta analogija za katarzu je posuda sa vodom koja se zagreva i mora imati ventil da ne bi eksplodirala.

            Međutim, već od Frojda psihoanaliza je počela da umanjuje značaj katarze i njenog podsticanja. Tako, za Fenihela (Fenichel, O), poznatog psihoanalitičkog teoretičara, emocija provaljuje samo kada otkažu ego kontrole, te je katarza regresivna pojava. Kako dete raste, ego pripitomljava afekat. Ferenci (Ferenczi, S) je govorio da je neo-katarza pred kraj analize znak da je otpor slomljen. Sadašnja psihoanalitička pozicija u odnosu na katarzu jeste da ona može pročistiti put za razvoj uvida i da samom pacijentu demonstrira snagu skrivenih emocija.

            Po Nikolsu i Zaksu (Nichols i Zax), kod katarze je moguće razlikovati dve komponente: intelektualnu i fizičku. Prva se odnosi na prizivanje konkretnog zaboravljenog materijala i to bi se moglo nazvati i kognitivno-emocionalnim aspektom katarze. Fizička komponenta se odnosi na suze, smeh, drhtanje i glas i to bi bio somatskko-emocionalni aspekt kataze. Ova druga komponenta je značajnija, na primer, terapeutima koji se oslanjaju na učenje Rajha (Reich, W), na primer bioenergetičarima kao što je Loven, zato što je njima manje važno zbog čega pacijenti plaču.

Za Frojda, dakle, katarza (koja je u to vreme njegovog rada značila: abreakcija pod hipnozom) je bila neefikasna. Za terapeute koji se bave procesom žaljenja ili tugovanja, katarzičko iskustvo je nezaobilazno i vrlo blagotvorno. Po Berkovicu i Banduri (Berkowitz and Bandura), katarza agresija proizvodi dalju agresiju. Po Lovenu, katarza je nezamenljiva i on je visoko vrednuje. Za Džanova (Janov, A), takođe, katarza je glavni princip terapijske promene, te on ide na plansko i sistematsko izazivanje dubokih katarzičkih iskustava, koje naziva primalima. Za razliku od Lovena, u primalnoj terapiji je uzrok katarze, dakle njegov memorijsko-kognitivni aspekt od ključne važnosti za delotvornost katarze. On primalom naziva samo onu vrstu katarzičkog doživljaja koju smatra lekovitom i isceljujućom, dok ostale katarzičke doživljaje naziva abrakcijama. I pacijenti i terapeuti vremenom nauče da razlikuju primal od abreakcije, a na objektivnom planu primal prati specifičan profil pokazatelja vitalnih funkcija. Naime, grafikoni pulsa, krvnog pritiska, otpora kože, napetosti mišića i telesne temperature su paralelni neposredno pre, za vreme i posle primala, dok su kod abreakcije ukršteni. Što su grafikoni više paralelni, primal je čistiji, što su više ukršteni doživljaj je više abreakcija. Ukrštenost pokazatelja vitalnih funkcija znači da su istovremeno neke funkcije rasle, a druge padale, dok paralelnost funkcija znači da su sve vitalne funkcije istovremeno rasle i sa početkom primala počele da opadaju.

Sledi skraćeni transkript primera za katarzu u primalnoj terapiji: Klijentica u terapiji priča terapeutu kako ju je majka u detinjstvu često i grubo prisiljavala da jede.

«…To se puno puta dešavalo. Tada bih odlazila na spavanje uplakana. Jednostavno joj nije bilo važno kako sam se osećala…» Zatim se klijentica molećivim tonom obraća majci direktno i istovremeno plače…»Ja nisam radila ništa loše, ništa pogrešno, samo mi se nije sviđao ukus te hrane. Ja nisam želela da budem neposlušna (Dublje jeca)…Želela sam tvoje razumevanje. Želela sam da kažeš…’Da li je to stvarno tako neukusno?’, Želela sam da čuješ kako sam se osećala…Molim te uvaži moja osećanja…Oh, molim te malo više mari za mene i za to kako se osećam (duboki dečji plač koji traje oko petnaest minuta).» (Janov, 2000, p.45)

            Šta je sve katarza? Pričanje (verbalno pražnjenje, nadahnuto ispričavanje); bes (verbalno i motorno izražavanje); plakanje (vidi različite nivoe intenziteta plakanja); smeh; drhtanje (izražavanje straha); gađenje; različiti vidovi glasovne ekspresije; ostala motorna pražnjenja kao što su zevanje, cupkanje nogom, itd. Ipak, najprisutniji vidovi kataze u psihološkoj pomoći ljudima i literaturi su različite forme ispoljavanja bola i ispoljavanja besa. Podsticanje katarze često pretpostavlja stav da je privremeno potiskivanje neke emocije svojevremeno bilo nužno jer nije bilo uslova i podrške da se one izraze, te su one proizvele unutrašnju napetost organizma. Sada, u novim uslovima, terapijskim i bezbednim, potiskivanje nekih emocija je postalo izlišno, one se mogu izraziti i napetost osloboditi.

            Moguće je jasno prepoznati i razlikovati pet nivoa intenziteta izražavanja bola (emocionalne ekspresije):

1) pričanje o emocionalnim  doživljajima, bez pokazivanja emocije.

2) pričanje uz pokrenutu emociju (klijent je “dirnut”, menja se boja lica, suze naviru na oči, glas drhti).

3) bezglasno, nemo plakanje (Sa tipičnom grimasom na licu, razvučenom – kao kad se neko smeje – vazduh se izdiše ritmički, što se i čuje, ali nema glasa, tzv. jecanje. To je prigušeno plakanje “o” ili “u vezi” nečega.)

4) glasno plakanje (Zajedno sa vazduhom iz pluća, u istom ritmu izlazi i karakterističan glas, suze liju, nos curi, lice je crveno, klijent briše nos i suze, pokušava da uguši glas i zaustavi plač, ali on se ipak probija uz promenljivi ritam. To je oslobođeno plakanje “o” ili “u vezi” nečega iz prošlosti, i dalje se ima osećaj “onda i tamo”.)

5) agitirano urlanje i vrištanje (Kao da je osoba smrtno ugrožena i izražava krajnji bol koji ljudsko biće može podneti. To je direktno obraćanje izvoru bola, svetu, Bogu…Postoji osećaj “sada i ovde”.)

            Mogu se prepoznati dve osnovne funkcije katarze: oslobađanje od napetosti i komunikacija nezadovoljstva. Dakle, emocionlna ekspresija bola, besa ili straha istovremeno predstavlja pražnjenje nakupljene napetosti kao i komunikaciju dubokog nezadovoljstva socijalnoj okolini.

Terapije koje se baziraju na ovom mehanizmu se takođe bave prošlošću, ali drugačije. U njima se naglasak stavlja, ne na uviđanju dotad nesvesnih veza, već na oslobađanju dotad potisnutih osećanja, emocija. Pretpostavlja se da su potisnuta osećanja deo prirodnog, realnog, autentičnog, istinitog Ja, a da potiskivanje tih osećanja vrši lažno, nerealno, neautentično Ja, pod uticajem represivne okoline u prošlosti. Kada ljudi kažu: “Isplači se, biće ti lakše!”, to je u suštini ohrabrivanje mehanizma katarze, iako se pomenuta fraza toliko “izlizala” da je mnogi ne shvataju ozbiljno. U ovim terapijama ide se na što potpunije doživljavanje i izražavanje emocija. U tu svrhu koriste se razne direktivne tehnike, uključujući aktivno ohrabrivanje pojavljivanja i ispoljavanja osećanja.

Ovaj mehanizam takođe koriste terapeuti različitih orjentacija, ali prvenstveno humanistički orjentisani terapeuti, koji se drže neke varijante teorije o samoostvarenju ljudskih psiho-fizičkih potencijala, od Rajha (Wilhelm Raich) – iako je Rajh istorijski vezan za psihoanalitički pokret, preko Rodžersa (Carl Rogers), Lovena (Alexander Lowen), Džekinsa (Harvey Jackins), Kelija (Charles Kelly), do Džanova (Arthur Janov).

Ljudi imaju veliku potrebu da se izraze: grimasom, gestom, rečima, glasom, humorom, stvaralaštvom, itd. Bez mogućnosti i slobode izražavanja ljudi teško žive, a gušenje mnogih sadržaja i oblika izražavanja štetno deluje na duševno i telesno zdravlje. Koliko puta smo čuli ili rekli: “Ovo moram nekome da ispričam!” – toliko je jak nagon da se neki sadržaji podele sa drugima, čak i samo verbalno. Poznata je i priča “U Cara Trajana kozje uši”, koja takođe ilustruje snagu potrebe za izražavanjem nekih naših unutrašnjih sadržaja (ličnost u priči viče u iskopanu jamu nešto što ne sme nikom da kaže). Među ljudima kruži i stav da je izražavanje bilo kakvih emocija bolje nego nikakvih: “Više bih volela da nekad pobesniš, nego što uvek samo ćutiš!” Prepoznaje se i potreba za pražnjenjem pozitivnih osećanja: “Kakav si, ne umeš ni da se raduješ!” Izražavanje osećanja može i da bude privremeno zamrznuto, ali se ubrzo ipak pojavljuje: “Tek kada se sve završilo, počeo sam da drhtim od straha!” Poznata je i ona dirljiva situacija kada se osećanja pojavljuju istog trenutka kada je neka velika opasnost prošla. Na primer, roditelji koji u hodniku hitne pomoći čekaju doktorove prve procene stanja njihovog deteta koje je imalo saobraćajni udes osećaju ogromnu zebnju i strah, ali se bura osećanja i suze olakšanja pojavljuju tek kada saznaju da im je dete ven životne opasnosti. Osim što su ljudska bića sposobna za kratkoročno potiskivanje svojih emocija, potiskivanje može biti i dugoročno (analogno kratkoročnoj i dugoročnoj memoriji), tako da neka osećanja mogu biti neprepoznata i potisnuta godinama i decenijama, pre nego što spontano ili u psihoterapiji konačno dobiju svoj izraz. Kada neka emocija odmah, nešto kasnije ili posle mnogo godina konačno dobija svoj pravi izraz, ona biva razrešena. Razrešenje osećanja uspostavlja neku vrstu nove ravnoteže u organizmu što se na subjektivnom planu opaža kao opuštenost. Toliko puta smo i od lekara čuli da hronično potiskivanje emocija može dovesti do psiho-somatskih poremećaja.

            Cela ova ideja oko potiskivanja i izražavanja osećanja bila bi verovatno dosad opšte prihvaćena i usvojena da je neke činjenice ne komplikuju i dovode u pitanje. I laici i stručnjaci su primetili da izražavanje nekih emocija ne donosi korist, već štetu, ne samo okolini, već i samoj individui koja se “prazni”. Na primer, pražnjenje agresivnih emocija kroz fizički obračun sa osobom koja nas je “iznervirala” može nam doneti više nevolje nego koristi. Bili bismo optuženi za nasilništvo, remećenje javnog reda i mira, tuženi, kažnjeni, a možda bi nam ta osoba uzvratila još žešće, pa bismo dobili i batine. Uz to bi moglo ići i kvarenje slike o sebi, osećaj griže savesti, sopstvene sirovosti, neadekvatnosti i krivice. Sve ukupno, “veća dara od mere”, kako narod kaže. Čak i ispoljavanje bolnih osećanja ponekad ne postiže cilj. Naprotiv, ima ljudi koji kada plaču, osećaju se sve gore i gore, dok na kraju ne budu prinuđeni da traže pomoć od psihijatra i lekova. U najboljem slučaju izražavanje tužnih emocija im ne donosi boljitak, već samo privremeno pražnjenje, bez suštinskog efekta. Zbog ovakvih slučajeva, ljudi (kao i mnogi psihoterapeuti) nisu sigurni šta da misle o ispoljavanju i izražavanju osećanja. Neki su u to prestali da veruju (kao  Frojd), a neki nikad nisu ni verovali (većina psihoanalitičara, kognitivista, bihejviorista i drugih). Frojd je u početku podržavao ispoljavanje i izražavanje emocija vezanih za bolne scene iz prošlosti (doduše, uglavnom u hipnotičkom transu), ali se kasnije predomislio, odbacio hipnozu i okrenuo analizi odnosa između pacijenta i analitičara, s ciljem da tako dopre do trauma u prošlosti i dovođenjem do svesti neutrališe njihovu silu. Kognitivno-bihejvioralni terapeuti se po prirodi svojih opredeljenja nikada nisu interesovali za moć, niti uvida, niti izražavanja osećanja. O ovoj grupi psihoterapija će kasnije biti više reči. Ali, katarzu su prihvatili mnogi psihoterapeuti, prvenstveno egzistencijalo-humanističke orjentacije, od kojih smo gore neke pomenuli.

            Dakle, postoji bitna razlika između jednog primera izražavanja osećanja i drugog. Ne treba ih sve trpati u isti koš. To je lakše uraditi nego otkriti bitnu razliku između jednog pražnjenja osećanja i drugog, razliku koja proizvodi dva potpuno suprotna terapijska rezultata: jedan je pozitivan, a drugi – negativan. Svakako da postoje i među-rezultati, uključujući i onaj da ispoljavanje nekih emocija ne bude ni korisno ni štetno, već prosto bez efekta, kako za samu osobu, tako i za spoljne posmatrače.

            Koja je to presudna razlika? Po svemu sudeći, presudna razlika tiče se ukupnog psihološkog konteksta u kome osoba izražava neko osećanje. Stepen korisnosti izražavanja nekog osećanja zavisi od nekoliko faktora:

1) U kojoj meri je izražavanje osećanja instrument postizanja neke koristi od nekoga? Što je katarza više instrument, njen efekat se smanjuje. Što je manje instrument, a više autentičan izraz bola pozitivan efekat joj se povećava.

 2) U kojoj meri je na vidiku izlaz iz stresne situacije koja je pokrenula osećanje? Što je više na vidiku izlaz iz stresne, ugrožavajuće situacije u kojoj se osoba našla, to je rezultat katarze pozitivniji i obrnuto.

 3) U kojoj meri je život osobe neposredno pre stresnog događaja bio ispunjen pozitivnim događajima i doživljajima? Što je više neposredna prošlost osobe (sati i dani) bila ispunjenija pozitivnim, lepim, prijatnim događajima i doživljajima, to će izražavanje osećanja koje je proilzveo stres biti blagotvornije. I obrnuto, što je neposredna prošlost osobe bila negativnija i neprijatnija, katarza će biti manje blagotvorna.

 4) Na stepen korisnosti katarze utiče i kvalitet ranijeg emocionalnog života osobe, kvalitet detinjstva, emocionalnih odnosa sa roditeljima i drugim važnim figurama, onda kada se formirala struktura ličnosti. Što se osoba u prvim godinama svog života harmoničnije razvijala a njene emocionalne potrebe više zadovoljene, ovi davni emotivni stubovi omogućavaju osobi da bolje podnese stresove i traume života i, u krajnjem slučaju, zdravije tuguje u vezi nečega. Kao da ti prvi i brojni dobri doživljaji prave optimističku pozadinu, meku mrežu pozitivnih doživljaja, topli fon zahvaljujući čijem postojanju snaga stresova i trauma gubi zamah i oni ne mogu lako da dopru do “srca” duše. Jednostavno rečeno, ljubav u detinjstvu relativizuje kasnije traume i one nisu u stanju da osobu “razvale do temelja”, kako je svoju bolest opisao naš slikar Sava Šumanović.

 5) Obim reakcije, nivo preopterećenja bolom u trenutku izražavanja bola takođe deluje na stepen njegove korisnosti. Ako se previše bola pokrene, on se zaglavljuje u telu i proizvodi različite prolazne psihičke i fizičke tegobe. Na primer, grlo se steže, u stomaku kreću grčevi, očni kapci se nadimaju, očne beonjače crvene, javlja se mučnina, nagon za povraćanjem, itd. Da bi izražavanje bola proteklo bez ovih neprijatnih simptoma potrebno je da klijent i terapeut pokrenu kod klijenta onoliko bola koliko telo u tom trenutku može da “sprovede” i obradi. Obim pokrenutog bola može biti i manji od onog koji telo može tada podneti i to je bolje nego preopterećenje. Prevelika opreznost u radu i stalno pokretanje malo bola nepotrebno usporava terapiju, ali je manje rizično. Pored ovih krajnosti postoji i mogućnost veštog i balansiranog vođenja terapije katarzičkog tipa u kome klijent i terapeut uspevaju da često pokreću optimalni obim potisnutog bola, kada telo na dramatičan način za relativno kratko vreme (5 minuta do 2 sata) prazni veliku “količinu” potisnutog bola sa izvanrednim efektima, bez ikakvog preopterećenja i “zaglavljivanja” u telu. To je ideal katarzičkog načina rada, a ovakve doživljaje različiti terapeuti različito nazivaju, zavisno od karakteristika katarzičkog doživljaja koji nastoje da izazovu.             Simonds (Symonds) je pregledom 68 slučaja promene ponašanja, stavova, osećanja u psihoterapiji zaključio da je 59 uspešnih promena došlo posle abreakcije, 7 posle tumačenja i 2 posle promene u opažanju. On je tako zaključio da je osnovni faktor promene u psihoterapiji – abreakcija. (Catharsis in psychotherapy, p.172)

______________________________________

Janov, A.: The Biology of Love, Prometheus Books, New York, 2000.

Nichols, M. P. and Zax, M.: Catharsis in Psychotherapy, Garden Press, INC, New York, 1977.

Saslušati ljudsku životnu priču, pomoći osobi da oseti svoju tugu da bi došla do nove radosti, to je jedan od najuzvišenijih poziva koji postoje.

Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije

Prvo Udruženje koje pokriva sve oblike psihološke pomoći i akredituje nove pristupe. Osnovano 2007. u Valjevu sa 11 osnivača, danas ima oko 80 akreditovanih savetnika, psihoterapeuta i koučeva, ima svoje sekcije, sajt, FB stranicu, itd. Da posetite sajt kliknite na "Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije".

DISKRECIJA POTPUNA
U našem radu se strogo pridržavamo Etičkog kodeksa Društva psihologa i Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, što znači da je Vaš identitet potpuno zaštićen!
Saradnja sa sajtom “Saveti lekara”
rfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-slide