Kako psihoterapija pomaže?

Redovnim posećivanjem psihoterapeuta većina klijenata zadovoljava veliku ljudsku potrebu da svoju “muku podeli s nekim”. Po pravilu, psihoterapeut ume pažljivo da sluša, prati priču klijenta, ukazuje mu na kontradiktornosti u njoj, i strpljivo mu pomaže da ne izostavi neku važnu temu, da izvuče suštinu iz svoje priče i pojasni je i samom sebi.

Postepeno klijent stiče veće poverenje u svoja osećanja i sud, jer ga terapeut stalno ohrabruje da izražava svoja osećanja ma kakva ona bila i da se za procene o ljudima i životu sve više oslanja na svoje procene, umesto na tuđe.

Kroz psihoterapiju ljudi imaju odličnu priliku da upoznaju sebe, svoje osobine, jake i slabe strane, obrasce ponašanja koji su se pokazali lošim, itd. Bolje poznavanje sebe pomaže ljudima da imaju jasniju sliku o sebi i vide šta žele da menjaju.

U nekim tačkama psihoterapija je slična religijskom ispovedanju i pokajanju u vezi loših stvari koje smo mi činili drugima. Otkrivanjem, priznanjem i prihvatanjem svojih grehova, kao i ličnih ograničenja, klijent u psihoterapiji doživljava značajno olakšanje i rasterećenje, verovatno zbog prihvatajućeg i razumevajućeg stava tera-peuta, što je slično dobijanju oproštaja od Boga, posredstvom sveštenika.

Značajna dobit od psihoterapije je konačno razdvajanje prošlosti od sadašnjosti. Naime, po svemu sudeći veliki broj ljudi pati jer nesvesno nastavlja da reaguje na traume iz prošlosti, kao da su one i dalje prisutne. Npr. osoba se može bojati ljudi zato što je imala surove roditelje. Ona kao da je nesvesno povezala: roditelji = ljudi  i prošlost = sadašnjost.  U psihoterapiji se vrši specifikovanje traume, tj. osvešćivanje o vremenu, mestu, osobi i okolnostima njenog nastanka, tako da se ona može ostaviti iza sebe i ne generalizovati.

Ljude često muče jaka osećanja krivice i samoprekora zbog svog ponašanja prema drugima. Ponekad se psihoterapijom dolazi do razumevanja, osmišljavanja, objašnjenja pa i opravdanja za takva ponašanja u terminima odbrambene agresivnosti, što klijentima donosi značajno olakšanje.

Jedna od najvećih blagodeti psihoterapije je mogućnost da se konačno dožive potisnuta osećanja. Ljudi tu uče da je plakanje u vezi doživljenih bolova iz prošlosti normalna ljudska reakcija i to im donosi velika rasterećenja. Plakanje je prirodni lek za jad.

Klijenti u psihoterapeutu imaju jakog saveznika i nekog ko im može dati podršku za mnoge njihove zdrave akcije. Ljudima je ponekad potreban neko ko će ih podržati kad su nesigurni, kada izgube veru i nadu, neko ko će ih podsetiti na njihove uspehe i postignuća, na srećne doživljaje u životu, neko ko će ih pohva-liti onda kada su to zaslužili. Psihoterapeut im to može pružiti, onda kada smatra da je to primereno celoj situaciji.

Mnogi ljudi očekuju da od psihoterapeuta nešto nauče što će im pomoći da reše svoj problem. Zašto da ne? I mada mnogi psihoterapeuti izbegavaju to da rade (npr. nedirektivni i psihoanalitički orjentisani), ipak, činjenica je da psihoterapija – više ili manje (od terapeuta do terapeuta) – ima funkciju podučavanja. Ne kaže se uzalud znanje je moć. Klijenti, tokom procesa psihoterapije, mogu od terapeuta učiti o zdravim porodičnim ulogama, dečjim pravima i potrebama (oni su nekad bili deca i u sebi nose tzv. unutrašnje dete), bliskosti, komunikaciji, saradnji, granicama u međuljudskim odnosima, zabludama, poverenju, poštovanju, toleranciji na frustraciju, itd. Ova znanja terapeut prenosi bilo svojim ponašanjem i  postupcima, bilo komentarima, objašnjenjima, savetima ili uputstvima. Dakle, učenje zaista obuhvata široki raspon iskustava, od dobijanja stručne informacije o ozbiljnosti nečije tegobe do sticanja uvida u mudrosti života pomoću neke ezoterične priče koju terapeut ispriča.

Neki psihoterapeuti koriste raznovrsne vežbe jer veruju – da uprostimo – da je njihovim klijentima potrebno “manje reči, a više dela”. Ovi terapeuti smatraju da će se psihoterapijska promena pre postići praktičnim savladavanjem određenih veština koje klijentima nedostaju, nego mukotrpnim i nesigurnim traganjem za uzrocima zbog kojih klijenti pate ili zbog kojih te veštine oni nisu dosad sami stekli. Tako, postoje vežbe za opuštanje (relaksaciju), vežbe asertivnosti (odbrambene agresivnosti u socijalnim kontaktima), svesnosti (o unutrašnjim zbivanjima), socijalne komunikacije, odvikavanja od nekih poroka, strahova, vežbe sticanja novih navika, sticanja poverenja u ljude, pozitivnog razmišljanja, itd.

Takođe, neki klijenti će od svojih psihoterapeuta dobiti konkretnu pomoć u rešavanju svojih problema korišćenjem tehnika moždane oluje (za dobijanje novih ideja), tehnike za i protiv (kod nekih životnih odluka), tehnika efikasnog učenja (kod problema u savladavanju školskog gradiva), tehnika struktuiranja vremena (kada klijent ima problem samoorganizovanja), itd. Postoje i neke specifične psihoterapijske tehnike za specifične probleme (npr. tehnika paradoksalne intencije), za koje klijenti mogu dobiti uputstva od svog terapeuta i savezništvo u postizanju svojih konkretnih terapijskih ciljeva. Uopšte, psihoterapijsko iskustvo je korisno, nezavisno od teorijskog pristupa i svesne namere terapeuta, i to iz više razloga: pre svega, svojim stavom poštovanja psihoterapeuti blagotvorno deluju na klijentovo samopoštovanje (koje je često ugroženo zbog tegoba sa kojima se klijent već neko vreme bori), a tokom psihoterapijskog procesa klijenti imaju priliku da mnogo nauče o saosećanju, savezništvu, interakciji i granicama u odnosima među ljudima, o prihvatanju pomoći, poštovanju dogovora, odgovornosti, upornosti, itd.