Granice uloga

Odnos između psihoterapeuta i klijenta je specifičan. Kaže se da je psihoterapeut klijentu specijalni prijatelj. Prijatelj je zato jer je pouzdan, susreti sa njim mogu biti česti i na njima terapeut pažljivo i saosećajno sluša klijentove najdublje misli i osećanja, pomažući mu da bolje razume sebe, izrazi svoju muku i bol i prihvati i održi nove oblike ponašanja koji će mu doneti pozitivne promene u životu. Ali, on je specijalni prijatelj, zato što se on u svom odnosu sa klijentom drži specijalnih pravila i uloge. Tako, psihoterapeut ne priča o sebi, svojim problemima, niti o svom bolu. On čak malo govori i o drugim činjenicama iz svog ličnog života. Psihoterapeut je profesionalac u ovom poslu i on klijentu garantuje diskreciju. S druge strane, od klijenta se diskrecija ne može pouzdano očekivati. Dalje, psihoterapeut se u odnosu sa klijentom uvek drži cilja njihovih sastanaka: psihološka pomoć klijentu. On se neće sa klijentom upuštati u odnose druge prirode, niti će sa njim ćaskati neobavezno o nekim temama. Specijalni prijatelj se, takođe, drži dogovora sa klijentom oko trajanja sastanka, mesta njihovog održavanja, uslovima odlaganja sastanaka, itd. Opšte je prihvaćen stav da psihoterapeut ne može biti odgovoran za klijenta, ali jeste odgovoran klijentu za svoj rad na osnovu radnog dogovora. Uloga psihoterapeuta podrazumeva i naplaćivanje svojih sastanaka (u privatnoj praksi), a psihologija plaćanja psihoterapije zaslužuje posebnu priču, za ovu priliku bar sledeći pasus.

            Među psihoterapeutima vlada uverenje da prava psihoterapija, prava psihološka pomoć treba da se plati, nije dobro da bude džabe. I pošto je ova delatnost postala visoko specijalizovana i visoko stručna, teško se može dobiti besplatno u državnim ustanovama (domovi zdravlja, centri za socijalni rad, bolnice…). Može se dobiti najviše nekoliko sastanaka, negde jedan, a negde nijedan. Psihoterapija se danas, u svetu i kod nas, uglavnom plaća. Većina ljudi se nikada ne odluči na plaćenu psihoterapijsku uslugu. Manjina se odluči na ovaj potez. Od tih nekoliko procenata stanovništva 50% dođe na prvi zakazani sastanak – i nikada više (svetska statistika). Druga polovina ove manjine se zadrži na psihoterapiji kraće ili duže vreme. Očigledno, oni koji se zadrže duže vreme procenili su da im se ova usluga isplati, uprkos činjenici da je psihoterapija jedna od skupljih usluga ukoliko se uzme u obzir da se obično koristi jednom ili više puta nedeljno tokom više meseci i godina. S obzirom da psihoterapijski klijenti uglavnom nisu bogati ljudi, većina od njih je morala da se suoči sa pitanjem: Da li se ovo meni isplati? A ovo pitanje, po svemu sudeći, pozitivno rešavaju oni klijenti koji nekako shvate da ne mogu biti pasivni primaoci usluge, već da se moraju optimalno angažovati u psihoterapijskom procesu ako žele da psihoterapija deluje na njih. To “optimalno” znači ne biti pasivni posmatrač rada psihoterapeuta, ali i ne zapinjati bezglavo kako bismo posle imali izgovor i mogli da kažemo da smo “sve pokušali ali nije vredelo”. Učešće u psihoterapiji mora biti iskreno, sa osećajem, sa dozom rizika, otvorenog duha i srca za komunikaciju, kako sa terapeutom, tako i sa sobom. To je pravi način da se “uđe u” sopstveni psihoterapijski proces, da kao klijenti osetimo da smo u njemu glavni junaci, da mi dobrim delom upravljamo njime, a da nam je terapeut samo korisni pomoćnik. To je trenutak kada se plaćanje psihoterapije više ne doživljava kao trošenje novca sa neizvesnim ishodom, već kao plaćanje jedne vredne usluge i ulaganje u jednu od najvrednijih investicija našeg života.

Psihoterapeut pomaže klijentu unutar određenog odnosa, koji ima svoja pravila i ograničenja. Ova činjenica može biti izvor nesporazuma u psihoterapiji, kao i izvor mnogih osećanja kod klijenta. Ta osećanja (Vi sve ovo, ipak, radite samo zato što vam je to posao!; Da li vi mene stvarno razumete?; Pitam se, koliko uopšte vi o meni  razmišljate van ovih sastanaka!; Zašto ne bismo mogli da budemo pravi prijatelji, izađemo ponekad u bioskop ili negde na piće?, itd.) su vrlo važna i sa njima se valja pažljivo baviti u toku sastanaka, jer pravilno bavljenje njima donosi važne napretke u terapiji. Postoji čak i jedan bivši psihoanalitičar, Jeffrey Masson, koji je nedavno napisao nekoliko knjiga – kritika psihoanalize i psihoterapije uopšte – u kojima savetuje čitaocima da, umesto psihoterapeuta, sebi potraže pravog prijatelja. Dakle, i laici i stručnjaci ponekad imaju problem da pomire ulogu profesionalnog pomagača i nekoga ko iskreno, ljudski saoseća sa tuđom nesrećom, pokušava da prihvati na sebe deo klijentove patnje i od srca nastoji da bude od koristi. Ova podvojenost između terapeuta kao nekoga ko svoj posao radi za novac i nekoga ko iskreno učestvuje u olakšavanju patnji drugih sreće se i kod drugih zanimanja, kao što su lekari, sveštenici, političari, itd., a u nekoj meri važi i za druga zanimanja. U svakom slučaju, u psihoterapiji je ova podvojenost jako izražena, ali možda više iz ugla klijenata nego iz ugla samih psihoterapeuta. Klijenti češće doživljavaju kao problem činjenicu da svoje duše otvaraju do dna nekome ko ih sluša za novac. Ovaj paradoks manje smeta terapeutima, jer oni dobro znaju da se ovaj posao ne može raditi bez iskrenog saosećanja sa klijentovim patnjama i žrtvovanja dela svog osećajnog života.

Ali nije lako biti ni klijent. Najpre sebi postavljamo pitanja slična ovim: Kako sebi priznati da nam treba psihološka pomoć? I da li do znači da nismo normalni? Da li odlaskom kod psihoterapeuta sebi trasiramo put do psihijatra? Da li počinjemo da ludimo? Kako se poveriti nepoznatoj osobi? Šta ako je procena terapeuta vrlo nepovoljna po nas? Kako biti otvoren, a ne obrukati se? Šta ako naša priča ipak ode van ove ordinacije? Koliko terapeutu mogu verovati? Tokom tretmana pojavljuju se i druga pitanja: Da li postajem zavistan od ove pomoći? Da li je psihoterapija samo još jedan od načina da se ljudima izvuče novac iz džepa? Koliko se meni sve ovo isplati? Da li ja ovo dobro radim, da li sam dobar klijent, da li je terapeut zadovoljan sa mnom? Da li terapeut saoseća sa mnom, ili je samo uvežbao da glumi finoću i samo čeka kraj sastanka? Ako terapeut na meni proučava ljudsku psihu, zašto on meni ne plaća? Ako sam ja materijal za njegove knjige, zašto meni ne daje procenat? Kako da naučim da verujem svojim osećanjima kada terapeut sve moje primedbe na njegov račun tumači kao prenos mojih osećanja u vezi roditelja na njega, što znači da su moja osećanja po pravilu neadekvatna? Šta ako ovi efekti od tretmana budu samo privremeni?, itd. Kako da se ponašam kad sretnem svog terapeuta na ulici? Ko je uopšte taj čovek u mom životu? Nikada se nikome nisam toliko otvorio, a o njemu ne znam skoro ništa! U ordinaciji on mi je i otac i majka i brat i sestra, a na ulici samo poznanik sa kojim razmenim kratak pozdrav! Tada izbegava čak i da me pita kako sam! Valjda se boji da ne otvorim priču, a on/a ne želi da bude terapeut izvan radnog vremena! Kakav je ovo odnos?

Nema sumnje da je odnos psihoterapeut – klijent specifičan i verovatno paradoksalan. S jedne strane, u ordinaciji, tolika bliskost, duboka saradnja, klijent sa terapeutom deli krvi i suze, a s druge strane, van ordinacije, samo “Dobar dan – Dobar dan”. Istina, ima terapeuta koji se ne drže toliko ovih granica i koji ih prelaze na više načina i u manjoj ili većoj meri. Neki time postižu efekat i pomažu klijentu, a neki to rade bez potrebe i samo odmažu klijentu. Kako god da prelaze granice, to nisu učili u svojoj psihoterapijskoj školi.

Saslušati ljudsku životnu priču, pomoći osobi da oseti svoju tugu da bi došla do nove radosti, to je jedan od najuzvišenijih poziva koji postoje.

Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije

Prvo Udruženje koje pokriva sve oblike psihološke pomoći i akredituje nove pristupe. Osnovano 2007. u Valjevu sa 11 osnivača, danas ima oko 80 akreditovanih savetnika, psihoterapeuta i koučeva, ima svoje sekcije, sajt, FB stranicu, itd. Da posetite sajt kliknite na "Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije".

DISKRECIJA POTPUNA
U našem radu se strogo pridržavamo Etičkog kodeksa Društva psihologa i Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, što znači da je Vaš identitet potpuno zaštićen!
Saradnja sa sajtom “Saveti lekara”
rfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-sliderfwbs-slide